Za Ognjenov bolji život

Dani nam često „odlete“ neprimetno iz raznoraznih razloga, pa ipak to gotovo i da nije uporedivo sa time koliko vreme brzo prolazi roditeljima koji se bore za zdravlje svojih mališana.

Izuzetak nije ni porodica sedmoipogodišnjeg Ognjena Krupnikovića obolelog od cerebralne paralize, rodom iz Prizrena, sada nastanjenih u beogradskom naselju Kaluđerica. Istina, kad je 23. decembra 2013. godine na svet došao Ognjen, majka Jelena, otac Milan i sestra Una nisu ni slutili šta ih čeka.

Mama je imala zdravu trudnoću, ali je zbog tvrdoglavosti doktora, koji je odbio da odradi zakazani carski rez, beba ostala bez kiseonika. To je za porodicu Krupniković bio prvi veliki stres, jer je Ognjen imao krvarenje na mozgu, što je ostavilo trajne posledice i zbog kojih ni sedam godina kasnije nemaju mirnog sna. Na početku ništa nije ukazivalo na borbu koja im je tek predstojala.

– Prvi znak da nešto ne valja bio je kad smo primetili da Ogi ne podiže glavicu. Prethodno nije bilo reči o nekim drastičnim posledicama. Krenuli smo na ispitivanja, posle kojih smo saznali gorku istinu. Kasnije je imao operaciju očiju zbog strabizma, pa sada nosi naočare… Na prvi pogled on ne izgleda kao bolesno dete. Uvek je nasmejan. Ali sam ne može da hoda, da se hrani, govori… Tek uz pomoć drugog lica uspe da napravi korak, ali to nije dovoljno da naš Ognjen bude koliko-toliko samostalan – rekla je Jelena.

Kao i svaki roditelji, Jelena i Milan su krenuli u potragu za lekom, odlučni da učine sve što je u njihovoj moći da sinu omoguće srećno detinjstvo i pokušaju da ga podignu na noge.

– Slala sam dokumentaciju raznim klinikama da vidim šta može da se uradi za nekog ko ima hipotoniju. Nažalost, tu nema operacije, niti bilo šta konkretnije može da se uradi. Jedina opcija bili su tretmani matičnim ćelijama. U Kijevu su prihvatili da odrade tretmane. Smatraju da može da mu bude bolje. Reč je o MCL klinici u Kijevu. Uspeli smo da obavimo prvu terapiju i čekamo da vidimo da li će biti pomaka. Jedan tretman, s troškovima prevoza i smeštaja u Ukrajin, i košta blizu 13.000 evra – pojašnjava Jelena.

Međutim, nakon prvog tretmana trebalo bi obaviti još nekoliko, a Krupnikovići za to jednostavno nemaju sredstva, budući da mama Jelena zbog nege sina ne može da radi. Žive samo od plate supruga Milana, a moraju da podmiruju i stambeni kredit. Budući da je sledeći odlazak u Kijev predviđen za kraj septembra ili početak oktobra, radi uspešnog nastavka akcije Krupnikovićima je uručen dar od 200 evra, deo donacije anonimnog donatora iz Bad Homburga, čija će pomoć stići na još mnogo adresa.

– Ovaj divan gest nas je zaista dotakao u srce. Hvala tom divnom čoveku. Želimo mu svako dobro i sreću. Njegov dar je za nas velika nada da će se naći još ovako dobrih ljudi koji će svojom podrškom moći da obezbede Ognjenu bolji život. Bićemo im na tome večito zahvalni – poručuju Krupnikovići.

Veruju u boljitak

– Mnogo novca treba za Ognjenovo lečenje i jedino me je strah da li ćemo uspeti da prikupimo dovoljno novca da odemo, najpre na drugu, a onda i na treću terapiju. Odluka je da posle trećeg tretmana vidimo koliko je napredovao. Ukoliko nema većih pomaka, nećemo da nastavljamo. Ne lažemo se, realni smo, nećemo da trošimo novac na to – iskreno će mama Jelena:

– Dobro je to što se Ognjenu nijednog trenutka stanje nije pogoršalo. Ide samo nabolje. Znam da su to promili, ali za nas su veliki kao planina. Svesni smo i da je i drugoj deci potrebna pomoć, posebno onoj koja su životno ugrožena. Srećom, Ognjen nije, ali je novac neophodan da bi mu bilo bolje, da bi živeo kvalitetnije i nastavio da se smeje. Još jedna pozitivna stvar je što mu je magnetna rezonanca dobra. Sem tog dela oštećenja, mozak je očuvan, pa zato verujemo u boljitak.

Dodatni troškovi za terapije

Ognjen redovno odlazi na brojne tretmane i njegovo stanje je daleko bolje nego ranije.

– Sada može da sedi, ima kontrolu i jede, ali ne priča. Pored toga što su nam potrebna sredstva za tretmane matičnim ćelijama, tu su svakodnevne fizikalne terapije, odlazak kod logopeda, ortopedska pomagala, kolica, plus hodalice, pa jahanje, vikendom hipoterapija, hiperbarična komora, trebalo bi da se ubaci i plivanje… Do sada smo uspevali sve da pokrijemo, ali sat vremena kod fizioterapeuta košta 3.500 dinara (oko 30 evra), logoped mesečno uzima 22.000 (oko 200 evra), jahanje je 2.000 dinara (oko 20 evra) pola sata. Nemoguće je izdvojiti toliko novca svakog meseca – iskreno će majka Jelena.