Među brojnim selima na planini Rogozni iz kojih su, zbog bede, bespuća i beznađa gotovo svi otišli, jeste i Znuša u kojoj se dim vije iz još samo nekoliko staračkih domova i iz oronule kuće teško bolesne, siromašne i usamljene Slobodanke Milošević(61) koja, kako pozne godine pristižu, a bolest napreduje, sve teže opstaje, pa je prinuđena da nevoljno i snebivajući se da ponovo (po treći put) traži pomoć dobrih ljudi.
Dečja paraliza
Još dok je bila devojčica Slobodanka je obolela od dečje paralize, oduzeta joj je cela leva strana, a najteže leva ruka koja uopšte „ne radi“. Stižu je i druge bolesti. Dok je bila mlađa i dok su joj bili živi roditelji, a u selu je još imalo ljudi, nekako se snalazila. Od kako je ostala sama(nije se udavala), jedva se prehranjuje.
– Teško je jednom rukom iscepati drva ili umesiti hleb, ali ja moram, nema mi druge. Borim se koliko mogu, da nije rođaka Rada i Vladimira iz susednih sela koji me povremeno posete, donesu mi brašna i hleba i pomognu mi da spremim ogrev, bilo bi još teže. Posete me, leti posebno, i još neki rođaci iz Novog Pazara i drugih gradova Srbije, ali svako od njih ima svoje brige i probleme, pa ne može mnogo da mi pomogne – žali se Slobodanka i naglašava da je prava iskušenja tek očekuju ove i narednih godina.
Jedva pokretna
– I ovako jedva pokretna prinuđena sam da satima, korak po korak, pešačim do pet kilometara udaljenog sela Lukare gde u tamošnjoj i meni najbližoj prodavnici kupim brašno, ulje, so i šećer. Za kafu i drugo najčešće nemam para, naviknuta sam na nemaštinu, skroman i težak život. Mnogo teža mi je samoća koja bude još nepodnošljivija kada napadaju veliki snegovi i kada sam danima zatvorena u četiri zida – dodaje Slobodanka i žali što nema bolji televizor i dobar šporet „smederevac“.
– Mnogo bih se obradovala kada bi mi neko pomogao da kupim makar i najmanju plazmu koja bi mi bila jedina veza sa svetom, i šporet na kome bih bez straha da ću se ugušiti od dima mogla da se ugrejem, ispečem hleb i skuvam jelo – ističe ova usamljena i bolesna gorštakinja sa Rogozne.
Kao i većina drugih staraca sa Rogozne, Golije i Peštera, ni Slobodanka, iako je težak invalid, nije ostvarila penziju, čak ni najminimalniju invalidsku. Nikada je nisu posetili radnici centra za socijalni rad, retko ide lekaru, a i kad ode do Novog Pazara, što je za nju prava avantura, pregled najčešće mora da plati odvajajući od usta. D. N. PETROVIĆ
Spasli je dobri ljudi
Prvi tekst o Slobodanki Milošević i apel dobrim ljudima da joj pomognu objavili smo pre tri godine. U međuvremenu, usamljenoj starici stiglo je nekoliko donacija koje su joj dobrim delom promenile život nabolje, ali baka je i dalje u nevoljama, jer su donacije sve ređe, pa joj je pomoć naših čitalaca i dalje preko potrebna.
– Mnogo su mi pomogli dobri ljudi, hvala im do neba, spasli su me. Više nisam ni gladna, ni žedna, nadam se da će me se setiti i ubuduće, bar da imam za hleb i lekove. Bez ove pomoći ne bih opstala na opusteloj planini – poručuje ova skromna starica i puno se zahvaljuje „Vestima“ i humanitarcu Hidu Muratoviću.
Sto evra za sujeverje
Porodica Halilović iz Švajcarske, rodom sa severa Crne Gore, poslala je 100 evra starici Vasviji Suljević iz Novog Pazara koja stara, siromašna i bolesna brine o teško hendikepiranom sinu Mirsadu. Sa još 50 franaka koje su nedavno dobili, a o čemu smo već pisali, Vasvija i Mirsad će sa manje straha i neizvesnosti dočekati proleće i lepše dane.
– Platićemo struju i kupićemo još metar drva. Najvažnije nam je da tokom zime imamo svetlo i da nam je toplo. Hvala puno porodici Halilović i svim drugim dobrim ljudima koji misle na nas i pomažu nam. Bogu se molimo da ih čuva i nagradi – poručuje starica.
