U zabačenim katunima severne Albanije i Crne Gore još pre neku godinu mogao se sresti neobičan običaj – devojka koja je dala zakletvu na večno devstvo i postala „muško“ u kući. Nosila je muško ime, mušku nošnju, pušku o ramenu, sedala za sofru sa muškarcima, pušila i pila rakiju zajedno sa njima.
Zvali su je virdžina ili tobelija – žena-muškarac, čuvar ognjišta i časti kada sinova nema.
Po strogom starom običajnom pravu ovih krajeva, devojčica bi pred plemenom i precima položila zakletvu na doživotnu čednost i preuzela ulogu muškog naslednika ako su svi sinovi pali u krvnoj osveti ili ih jednostavno nije bilo. Time je porodica sačuvala imanje, mesto u plemenu i obraz. Biološki je ostajala žena, ali društveno ravnopravna muškarcima – mogla je da bude starešina, da sudi i nosi oružje i da zapoveda.
Danas ih je ostalo nekoliko. Tokom 20. veka zabeleženo je oko 150 virdžina, a poslednja poznata u Crnoj Gori, Stana Cerović (1936. –2023.), živela je kao „deda Stanko“ u selu Tušinja kod Žabljaka. Pušila je lulu, čuvala stado i umrla neobična kao što je i živela. U Albaniji je do 2008. godine bila živa Đerđa Đuka, koja je 85 godina provela kao muškarac u plemenu Škreli.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Dok savremeni svet istražuje različite pristupe rodnoj identifikaciji, na Balkanu je postojala prastara tradicija, devojka je jednom rečju pred precima postajala muškarac – ne iz ličnog hira, već da porodica ne nestane. Bez savremenih intervencija, samo zakletva i doživotna služba. Poslednje virdžine odlaze tiho, kao podsetnik da su se rodne uloge nekad menjale iz nužde, a ne trenda – naglašavajući dubinu porodične žrtve u patrijarhalnim društvima.
Piše: Stefan Stojanović
