Tužna je sudbina Miloša Jovanovića iz zabitog sela Troštice podno Golije, branioca Srbije na Kosovu i hrabrog ratnika sa Košara. Mada je tokom agresije NATO, kao vojnik i još golobradi mladić, preživeo pakao na srpsko-albanskoj granici i samo čudom ostao živ, ovaj danas teško bolesni i siromašni četrdesetogodišnjak jedva preživljava i stalno strepi hoće li mu još nezavršena kuća, koju su mu pre dve godine izgradili saborci i naši čitaoci ostati u mraku.
– Da nije dobrih ljudi, posebno iz dijaspore ne bih ja ni imao ovu kuću i stalno bih bio bez svetla, jer ne mogu da platim to malo kilovata koje sa majkom Rosom, obolelom od karcinoma, i sestrom Marinom potrošim. Niko ne haje za to što sam se sa Kosova vratio sav u ranama, što 18 godina nisam imao zdravstvenu knjižicu niti priliku da se lečim i što danas, teško bolestan i jedva pokretan ne mogu ništa da radim i zaradim – priča sa setom Miloš i dodaje:
– Od opštine, države i vojske nema vajde. Srećom, ima još dobrih ljudi širom Srbije i sveta koji ne daju da gladujemo i živimo u mraku. Evo, upravo nam je stigla donacija od 200 evra od dobrotvora, penzionera Miloševića iz Nemačke. Izmirićemo dug za struju i kupićemo brašno, hvala mu do neba! Bog neka ga čuva, a hvala i drugim dobrotvorima koji su nam pomagali da sagradimo kuću, da se uselimo i da više puta, kad su nam pretili isključenjem, izmirimo dug za struju.
Nakon povratka sa Košara dok je, bez mogućnosti da ode lekaru i kupi lekove, u trošnom kućerku vidao rane na nagorelim nogama, Miloš se, zbog metaboličkih i hormonalnih poremećaja, sa 80 ugojio na čak 160 kilograma, a i psihički je popustio. Prve ozbiljnije preglede imao je pre četiri godine kada se, nakon tekstova u „Vestima“ i drugim medijima, vojska konačno smilovala da ga primi na VMA, malo zaleči i konstatuje da je teški invalid. Dobio je potom Miloš socijalnu pomoć od 80 evra (koju trenutno ne prima), ali ne i invalidsku penziju kojoj se nadao, a koju, kako su mu objasnili nadležni, „još nije zaslužio“.
– Eto, za takvu Srbiju sam se ja borio, i ponovo bih, opet za svoj narod. Da nije tog dobrog naroda i svih dobrih ljudi koji mi pomažu možda ne bi ni bio u životu, veliko hvala svima – poručuje Miloš sa zavejane Golije.
Dvadeset godina nakon rata na Kosovu, vojska je, pod pritiskom medija, poslala mašine i ljude da Milošu probiju i naspu put do kuće. Nažalost, dan nakon što su stigli, vojnici su se povukli, jer im se glavna mašina pokvarila, više se nisu vratili. Kada je grad Novi Pazar prošle godine radio put do Troštica, mašine su ponovo htele da zaobiđu krak koji vodi do Miloševe kuće. Na molbe i insistiranje „Vesti“ i novopazarskog humanitarca Hida Muratovića i taj krak je probijen i nasut, pa se do Miloša, Rose i Marine sada može i kolima.
– Još do grada idemo pešice, ali nam je lakše. Bar kad se razbolimo moći će do nas da dođe neki taksi iz Novog Pazara – priča Miloševa sestra Marina, stub porodice.
Nagrada za Nikolu
Nedaleko od Troštica, u zabitom podgolijskom selu Vučinići, sa ocem Slavomirom i teško bolesnom majkom Jevrosimom, živi Nikola Matković, dugogodišnji đak-pešak, najbolji učenik novopazarske gimnazije i od ove godine student informacionih tehnologija (softverskog inženjeringa) na novopazarskom Državnom univerzitetu. Naši čitaoci Nikola i njegovim roditeljima pomažu od njegove pete godine, pomogli su mu da završi osnovnu i srednju školu, pomažu mu i sad kada je počeo studije. Nakon našeg nedavnog poziva dobrim ljudima da mu pomognu, ovom malom genijalcu javio se dobrotvor iz Beograda koji mu je odmah poslao 15.000 dinara (oko 130 evra) i poželeo mu da se izbori sa svim nevoljama i dalje bude odličan đak.
Mladi Nikola naglašava da mu je svaka pomoć zlata vredna i da je mnogo zahvalan dobrotvoru iz Beograda, koji mu je najnovijom donacijom olakšao školovanje.
– Veliko i od srca hvala tom dobrom čoveku. Mnogo mi je pomogao, jer zahvaljujući ovoj donaciji neću morati da brinem kako ću do grada na predavanja i da li ću imati za užinu. Moji roditelji to ne bi mogli da mi omoguće – kaže skromni, a izvanredni Nikola.
Voli programiranje
– Teško je, jer je moje selo od grada udaljeno više od 30 kilometara, polovina je bespuće, koje moram da prepešačim, a ostalo mogu autobusom. Kad nemam za kartu – stopiram. Pođem rano ujutru, vratim se kasno u noć. Sreća je da je na univerzitetu toplo, da ima i čitaonica gde mogu da učim i da se odmorim, a odem ponekad i u gradsku biblioteku. Volim programiranje i za sada mi studije dobro idu. Bilo bi mi lakše da u Novom Pazaru postoje studentski dom i menza, ali sve jedno moram da brinem i o roditeljima koji su siromašni i bolesni – priča Nikola, vredni student koji daje sve od sebe da što pre stane na svoje noge kako bi zbrinuo roditelje i sebe.
