Prvi put u ovoj godini, porodica Dobrić iz okoline Toronta, godinama poznata po svojoj humanosti i stalnoj pomoći štićenicima Humanitarnog mosta u Srbiji i Republici Srpskoj, poslala je vrednu pomoć starima, siromašnima i bolesnima u Raškoj oblasti, ponovo štićenicima našeg Humanitarnog mosta u zabitim selima na Pešteru, Rogozni i Goliji.
Na ravne časti
Pristigla donacija od 400 kanadskih dolara, po preporuci dobrotvora iz Toronta, podeljena je na četiri jednaka dela, po 100 dolara: starom, bolesnom i usamljenom Dušimiru Vuksanoviću iz zabite Pačevine na Goliji, porodici Joksimović iz Donjeg Sebečeva kod Novog Pazara, šlogiranoj starici Slobodanki Milošević iz Znuše na Rogozni i usamljenom nomadu Safetu Kovačeviću iz sela Pode na Pešteru.
Starina Dušimir Vuksanović jedini je žitelj sela Pačevina u podnožju Golije, nema nikoga svoga, preživeo je tri teška moždana udara i da nije bilo dobrih komšija iz susednih sela koji mu donesu hleba, mleka i lekove, i čitalaca „Vesti“ koji ga povremeno obraduju vrednim donacijama, verovatno bi već davno bio na onom svetu.
– Dobri ljudi me spasavaju i održavaju u životu, ova godina će biti teška. Ne znam da li bih dočekao 2024. da mi nije stiglo nekoliko donacija iz Australije i drugih krajeva sveta. Još sam na nogama i trenutno zbrinut, samo da ne padnem na postelju – priča Dušimir i ističe da će donaciju iz Toronta, kao i sve dosadašnje, potrošiti na „održavanje golog života“, odnosno za nabavku namirnica i lekova, a ako šta pretekne izmiriće dug za struju.
Pomoć iz daleke Kanade puno je obradovala i porodicu teško bolesnog Željka Joksimovića iz Donjeg Sebečeva kod Novog Pazara koja je „nova“ na stranicama našeg Humanitarnog mosta i kojoj naši čitaoci pomažu tek od oktobra prošle godine. Zahvaljujući pomoći dobrotvora iz dijaspore, jedva pokretni Željko, njegova bolesna supruga Rajka i ćerka Jelena, koja ima smetnje u razvoju, žive mnogo bolje. Imaju za lekove, ogrev i namirnice, dobili su šporet i nove ležajeve, sakupili su i oko 800 evra.
– Duga je zima, trebaće nam još puno da se ugrejemo, nahranimo, lečimo i preživimo do proleća. U tome će nam pomoći i ova donacija iz Toronta. Bogu hvala više nismo sami, Svevišnjem se molimo da čuva porodicu Dobrić i sve naše dobrotvore. Nadamo se da nećemo biti zaboravljeni – ističe Željko i naglašava da bi se najviše obradovao kada bi mogao da ušuška i utopli oronulu kuću u kojoj živi i da jednoga dana u njoj ima vodu i kupatilo.
Za razliku od porodice Joksimović, baka Slobodanka Milošević iz sela Znuša na Rogozni već je i te kako poznata našim čitaocima, jer dobri ljudi iz belog sveta, a posebno iz Australije, o njoj brinu duže od pet godina. Mada više nije ni gladna, ni žedna, i ima za hleb i lekove, uvek se obraduje svakoj donaciji jer, kako ističe, iznova dobija potvrdu da nije sama i novu snagu da se bori sa svim nedaćama i samoćom u zabiti planine Rogozne. Baka je delimično šlogirana, bolesna, živi sama i nema nikakva druga primanja.
– Za to što sam još živa i na nogama zaslužni su sam Bog i čitaoci „Vesti“ iz celog sveta koji mi, kad god sam u nevolji, priteknu u pomoć. Nadam se da će tako biti i ubuduće. Hvala porodici Dobrić, Bog im dao sreće i zdravlja – poručuje ova starica.
Za hranu i higijenu
Nakon našeg prošlogodišnjeg apela dobrim ljudima da pomognu Safetu Kovačeviću, jedinom žitelju sela Pode na granici Srbije i Crne Gore, „poslednjem pešterskom nomadu“, takođe je stigla pomoć iz Toronta koja će mu omogućiti da se, čim mu vremenske prilike to dozvole, na konju spusti do udaljenog sela Dolići i u lokalnoj prodavnici se snabde najpotrebnijim namirnicama i sredstvima za higijenu.
Opustelo selo
– Iako imam stoke i ne mogu biti gladan, svaka donacija mi mnogo znači jer u mom opustelom selu, odsečenom od sveta, nemam od čega ni dinar da otkinem. Ubija me i samoća, skoro će deset godina od smrti majke Emine, od tada sam mesim, perem, kuvam, muzem kravu, pravim i sir. Mada sam svestan da ovde nemam nikakvu perspektivu, ne razmišljam o odlasku, a i gde da odem – pita se skromni Sajo sa Peštera.
