O Milošu Jovanoviću, hrabrom i godinama od svih zaboravljenom ratniku s Košara, koji s majkom Rosom i sestrom Marinom živi u zabitim Trošticama kod Novog Pazara, mnogo se pisalo poslednjih godina dok se u trošnom i hladnom kućerku na padinima Golije, bez zdravstvene knjižice i ikakvih prihoda, borio sa sirotinjom i teškom bolešću koju je doneo s Kosova, a koju sam nije mogao da leči.
Tek kad su „Vesti“ i drugi mediji pokrenuli akciju za pomoć ovom braniocu Srbije, Miloš je dobio priliku da se leči na VMA i da potom dobije potrebne lekove, a dobri ljudi iz Srbije i dijaspore, predvođeni njegovim ratnim drugovima i našim čitaocima, pomogli su mu da u Trošticama, daleko od asfalta i u planinskom bespuću, izgradi kuću površine 50 kvadrata u koju se s majkom i sestrom uselio pre tri godine.
Mada se nakon useljenja u novi dom Milošev život iz korena promenio nabolje, nevolje nisu prestale. Uprkos intenzivnom lečenju i odricanju od hrane, hrabri ratnik još ne može da skine višak kilograma (težak je 160 kg), a kao posledica stresa koji je preživeo u paklu Košara i metaboličkih i hormonalnih poremećaja prate ga nesanica i ozbiljni psihički problemi.
– Često sanjam poginule drugove, bombardovanje naših položaja, vrisak ranjenih, moje ranjavanje… Probudim se sav mokar i više nema šansi da zaspim. Lekari na VMA konstatovali su da sam totalni invalid, primam malu socijalnu pomoć, ali invalidsku penziju još nisam uspeo da ostvarim – žali se Miloš i obavezno ističe da je do neba zahvalan svima koji su mu pomogli da se koliko-toliko skući u svom rodnom selu.
Ali, nažalost, kuća nije do kraja završena.
– Skromno smo se sredili, ali je problem što kuća nije omalterisana, nedostaje fasada, a nema ni trotoare, pa je, iako nova, zimi puna vlage i hladna kao led. Uprkos svim našim pokušajima da sakupimo novac za utopljavanje, to nam još nije pošlo za rukom. Nevolja je i što je put do sela skoro neprohodan, pa smo, čim padnu obilnije kiše ili sneg, praktično odsečeni od sveta – žali se Miloš.
Humanitarac Hido Muratović koji je na svojim leđima podneo najveći teret oko izgradnje Miloševe kuće kaže da je za spoljašnje malterisanje, fasadu, nadstrešicu iznad ulaza i trotoare potrebno još oko 1.500 evra što je za Miloša, Rosu i Marinu, koji žive od Miloševe socijale, ogroman novac i nerešiv problem.
– Nadamo se da će se pojaviti još neki Milošev saborac, dobrotvor iz dijaspore, neka firma iz Novog Pazara ili drugih delova Srbije koji će nam pomoći da hrabrom ratniku, koji je mnogo propatio nakon povratka s Kosova jer punih 18 godina nije imao ni zdravstvenu knjižicu, omogućimo da zimu dočeka u toplom – ističe Muratović i apeluje na sve naše čitaoce i saradnike njegove humanitarne organizacije Ljudske sudbine da ne zaborave ovog hrabrog ratnika s Košara.
Porodica Jovanović je napravila male zalihe hrane.
– Hvala bogu više ne gladujemo (a bilo je i toga), napravili smo i male zalihe brašna i drugih namirnica, pošalju nam dobri ljudi i za lekove i česte posete lekaru. Iako nismo neki veliki potrošači, uvek dugujemo za struju, koju sa mesečnim prihodom od 120 evra ne možemo da platimo, pa nam stalno preti isključenjem, srećom, dobri ljudi još nisu dozvolili da ostanemo u mraku – priča Miloševa majka Rosa koja boluje od teškog oblika karcinoma i prinuđena je da stalno ide na kontrole i zračenje u Novi Pazar i Kragujevac.
Drva najveća muka
Mada je zima još daleko, brinemo kako ćemo je pregurati: metar drva je 70-80 evra, kažu izaći će i na 100 evra, pošto nam kuća nije omalterisana i svuda je vlaga, nama je potrebno minimum 10 metara, ako nam ne stigne neka pomoć bićemo u velikoj nevolji – ističe Miloševa sestra Marina i moli sve dobre ljude da pomognu njenom bratu i njenoj porodici da utople svoj dom.
Papreni lekovi
Miloš je tokom rata na Kosovu bio na odsluženju vojnog roka, sa Košara se vratio ranjen i s opekotinama, pošto nije imao zdravstveno osiguranje, svaki pregled i lek morao je papreno da plaća zbog čega je morao da se pozajmljuje i nadniči. Nadao se invalidskoj penziji, što se nažalost nije dogodilo.
