U zabitom i skoro potpuno raseljenom selu Cvrnje na Rogozni, udaljenom od Novog Pazara više od 30 kilometara, u teškoj bedi i sirotinji, bez ikakvih primanja i pomoći, žive i bore se za goli opstanak teško bolesna starica Ratka Đorđević(77) i njena ćerka Slobodanka (42) koje, osim u lekovima, oskudevaju i u najosnovnijim namirnicama, pa su često prinuđene i da gladuju. Da im nije koze i četiri kokoške njihov život bio bi još teži i neizvesniji.
Težak život
Da ponovo nešto „napišemo“ o Ratkinom i Slobodankinom mukotrpnom životu i ponovo pozovemo dobre ljude iz naše dijaspore da im pomognu (dve godine su štićenice našeg Humanitarnog mosta) zamolili su nas bivši odseljeni žitelji Cvrnja, sada rasuti po periferiji Novog Pazara i širom Srbije, koji kad leti povremeno dođu u rodni kraj, da pogledaju i eventualno poprave oronule kuće i pokose livade, ponešto i pruže bolesnoj majci i njenoj ćerki.
Cela Rogozna je sirotinja, možda najsiromašniji deo Srbije, a selo Cvrnje je jedno od najpasivnijih i najsiromašnijih na planini. Zbog toga smo svi morali da tražimo bolji život daleko od kućnog praga, mnogi ga nisu našli, ali ovamo nemaju gde da se vrate jer bi, pogotovu ove godine kada su nezapamćene kiše „sve uništile“, pocrkali od gladi. Leti nas ovde bude i po desetak porodica, zimi samo dve-tri. Ratka i Slobodanka nemaju gde da odu, zime su za njih uvek veliko iskušenje – priča njihova bivša komšinica koja sada živi u Novom Pazaru.
– Sirotinja nas prati od rođenja, koliko god da radimo i da se trudimo ovde teško možemo da zaradimo i za hleb. Dok sam bila zdravija, dok sam sa Slobodankom išla u potragu za šipurkom, klekom i pečurkom, imali smo bar za opanke, lekove i najosnovnije namirnice. Stigle su me godine, noge i srce me izdaju, više ne mogu u šumu. Ovoga leta nema posla ni za Slobodanku, promenila se klima potpuno, pa nema šumskih plodova. Ne znam kako ćemo dalje i šta nas čeka iduće zime – priča starica Ratka i naglašava da joj je žao ćerke Slobodanke.
Plaše se vukova
– Snašla bi se ona negde u Novom Pazaru, Kraljevu ili Kragujevcu, gde je najviše odseljenih sa Rogozne, radila bi bilo šta, ali neće da ostavi mene samu i bolesnu na planini, bez igde ičega, u kućerku od blata i sa zemljanim podom koji malo jača oluja može da odnese – žali se starica i ističe da zimi, kad napadaju veliki snegovi, i vukovi zavijaju ispod njenih prozora.
Godinama Ratka i Slobodanka pokušavaju da kupe kravu koja bi im bar malo poboljšala život, ali ne uspevaju da sakupe za njih ogromnih i nedostižnih 1.000 evra. Često se, da ne bi gladovale, zadužuju u obližnjoj prodavnici i uvek na vreme vrate dug.
– Maštamo o nekoj boljoj kući sa vodom i kupatilom, obradovale bismo se i televizoru, električnom šporetu, novom kauču… Spavamo zajedno na jednom starom krevetu i živimo u nadi da će nam neki dobrotvor kupiti bar jedan pristojan ležaj. Ništa mi same ne možemo da nabavimo, srećne smo kad nismo gladne, valjda nam je takva sudbina, takve smo sreće u životu – ističe Slobodanka Đorđević i naglašava da se nipošto neće odvajati od bolesne majke, makar je to i života koštalo.
Veš-mašina čeka vodu
Nakon našeg prvog apela pre dve godine Ratka i Slobodanka su od naših čitalaca dobile željenu veš-mašinu koju malo koriste, jer u kući nemaju vodu. Dobile su i više puta donacije naših čitalaca koje su im pomogle da se prehrane i kupe lekove. Nadaju se da će pomoć biti bar malo intenzivnija i da će se njihov preteški život u bespuću bar malo promeniti nabolje. Zahvalne su svim dobrim ljudima koji su im do sada pomogli.
Zaboravljene duše
Poput još mnogo sirotinje u ovom kraju, posebno usamljenih i onemoćalih staraca, ni Ratka i Slobodanka nemaju nikakvu, pa ni poljoprivrednu penziju, nemaju zdravstvenu knjižicu, ni socijalnu pomoć, pa često moraju da plaćaju lekarske preglede i skupe lekove. Mnogi od njih zaslužuju i takozvanu tuđu negu, ali nema ko da im pomogne da se za svoja prava izbore. Mnogi su stari i nepismeni i ne znaju šta im pripada, niti uopšte mogu da odu do Novog Pazara i obilaze razne šaltere.
