Kako navodi Berliner Cajtung, 29. januara 2026. godine, Nemačke kompanije masovno sele proizvodnju u Mađarsku i Srbiju, a to je dokaz da Nemačka industrija puca po šavovima. Veliki koncerni poput BMW-a, Henkela, ZF-a, Mahlea i Boša zatvaraju pogone u Saksoniji, Baden-Virtembergu i istočnoj Nemačkoj, dok kapital i radna mesta sele u Mađarsku i Srbiju. Hiljade radnika ostaju bez posla, fabrike se gase, a investicije odlaze u zemlje sa poreskim olakšicama i državama koje investitore dočekuju bez zadrške. Razlozi su jasni: visoke cene energije, prevelika birokratija i poresko opterećenje u Nemačkoj – dok susedi nude jeftiniju radnu snagu, ali iznad svog proseka i brze administrativne procedure.
Ovo nije prolazna ekonomska prilagodba, već duboko sistemsko urušavanje. Dok Berlin i Brisel govore o „zelenoj tranziciji“ i „održivosti“, kompanije odlaze tamo gde je struja znatno jeftinija, porezi na dobit niži, a propisi jednostavniji. BMW gradi fabriku u Debrecinu vrednu dve milijarde evra, Mercedes širi proizvodnju u Kečkemetu, ZF i Kontinental investiraju u Mađarskoj i Srbiji, dok se u Nemačkoj gase pogoni u Cvikauu, Frajbergu, Hajdenauu i Švebiš Gmindu. Radnici koji su decenijama stvarali nemački prosperitet postaju višak u sistemu u kojem profit ima prednost nad društvenom odgovornošću.
Politika koja je godinama slavila socijalni model i visoke standarde sada nemo posmatra kako se taj model raspada. Umesto ozbiljnog smanjenja nameta, ubrzanja dozvola i trajnog sniženja cena energije, nude se simbolične mere koje ne menjaju suštinu problema. Kompanije ne čekaju političke rasprave – one odlaze tamo gde ih država zaista želi. Mađarska i Srbija postaju nova industrijska čvorišta Evrope, dok Nemačka ostaje sa praznim halama i rastućom nezaposlenošću.
Ovo je lekcija koju Zapad uporno ignoriše: nijedna ekonomija ne može da opstane na ideologiji ako pritom guši sopstvenu proizvodnju. Dok se u Briselu raspravlja o kvotama i pravilima, realna ekonomija prelazi granice i sa sobom odnosi budućnost koju Nemačka sve teže zadržava.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Nemačka industrija slabi jer je sistem učinjen nepodnošljivim za one koji ga održavaju. Dok politika bira apstraktne ciljeve i beskrajnu regulaciju, kapital ide tamo gde vlada razum i predvidivost. Ovo je jasan uspeh susednih zemalja, i još jasaniji znak samodekstrukcije Nemačke koja je zaboravila da se bogatstvo stvara radom i proizvodnjom, a ne deklaracijama.
Piše: Stefan Stojanović
