Na periferiji Zubinog Potoka, srpske opštine na severu Kosova, u podstanarskoj sobi za koju, kako zna i ume, mesečno mora da stvori 100 evra, već četiri godine teškom mukom preživljava Aleksandra Sinadinović (27), samohrana majka Lazara (12) i Katarine(10), učenika šestog i četvrtog razreda osnovne škole.
U teškoj i gotovo bezizlaznoj situaciji Aleksandra se našla iznenada, igrom zle sudbine, nakon što joj je u decembru 2019. godine poginuo suprug Mirko Sinadinović, koji je hranio porodicu i nesrećno nastradao dok je, boreći se za bolji život, posebnom mašinom komšijama pripremao drva za zimu. Od tada je za Aleksandru i njenu decu svaki dan veliki izazov, neizvesnost i borba za goli opstanak.
Sami u sobičku
– Ostali smo u podstanarskoj sobici i bez igde ičega, pošto ne radim, a tek kasnije smo dobili socijalnu pomoć od 120 evra, trebalo je prehraniti decu, obući ih i poslati u školu, kupiti im knjige i školski pribor. Da nije bilo pomoći najbližih rođaka, a posebno devera i svekra, verovatno bismo ostali na ulici, jer nije lako obezbediti 100 evra za kiriju, plus za struju, ogrev, hranu – kaže Aleksandra.
Ona kaže da bi radila bilo šta, ali da joj je nemoguće da pronađe neki posao.
– Rodbina je uspela da sakupi novac i kupi nam plac ovde u Zubinom Potoku, više nisu mogli, nadali smo se pomoći opština, obećavali su nam pomoć oko izgradnje kuće, ali sve je ostalo na obećanjima – priča, uzdišući i jedva zadržavajući suze mlada majka.
Brojni apeli
– Deca i ja maštamo o kućici, makar sa jednom sobom i kupatilom, koja bi bila naša i za koju ne bismo morali mesečno da trošimo celu socijalnu pomoć, kad bismo imali svoj krov nad glavom, bilo bi nam mnogo lakše, bar nam ne bi pretila opasnost da ostanemo na ulici, a ostajalo bi nam i za hranu i druge najpotrebnije stvari – ističe Aleksanda.
Obraćala se Aleksandra i poznatom humanitarcu iz Novog Pazara Hidu Muratoviću koji je želeo i pokušao da joj pomogne, ali je „granica“ na Brnjaku i Jarinju uvek bila problem. Pokušala je da stupi u kontakt i sa humanitarnom organizacijom Srbi za Srbe, ali ni oni nisu mogli mnogo da učine, jer je sever Kosova, posle povlačenja Srba iz svih institucija, pod potpunom kontrolom Albanaca, uzalud su bili i apeli humanitarnim organizacijama sa Kosova i Metohije.
– Ima ljudi koji mi „savetuju“ da odem sa Kosova i Metohije, za sada o tome ne razmišljam, jer bi nam svuda bilo još teže, a i imam plac ovde u Zubinom Potoku, u boga se nadam da će i meni i mojoj deci stići neka pomoć – dodaje Aleksandra.
Granica otežala život
Preostali Srbi u Zubinom Potoku i u drugim opštinama na severu Kosova žive teško, jer su zbog „granice“ na Jarinju i Brnjaku gotovo sve fabrike koje je svojevremeno izgradila Srbija – zatvorene (samo u Zubinom Potoku bilo ih je deset), a sav novac od jezera i brane Gazivode ubiraju Albanci u Prištini, mnogo ljudi je ostalo bez posla i egzistencije i prinuđeni su da žive od simbolične socijalne pomoći ili da se sele. Da nevolja bude još veća, na čelo svih srpskih opština na severu Kosova nedavno su došli Albanci koji mnogo ne mare za srpsku sirotinju i kojima je cilj da što više Srba ode.
Pomogle bi i komšije
Ako ovaj ponovljeni apel urodi plodom i krene pomoć porodici Sinadinović, u akciju za njihovo zbrinjavanje uključili bi se, u granicama svojih skromnih mogućnosti, i dobri ljudi iz Zubinog Potoka i uopšte sa severa Kosova. Još postoji i nada da izgradnju kuće za Sinadinoviće pomogne i Kancelarija za Kosovo i Metohiju.
