O nevoljama porodice Balović iz zabitog Rajetića na Rogozni pisali smo pre 12 godina, dok su Tihomir, njegova supruga Milica i maloletni sin Veljko jedva preživljavali u oronuloj i vlažnoj brvnari bez vode i struje. Tada smo apelovali na dobre ljude da im pomognu da sagrade novi krov nad glavom. Naše molbe su tada urodile plodom, pokrenuta je velika dobrotvorna akcija i ovoj porodici je veoma brzo sagrađena nova kuća. Mala i skromna, ali za njih kao da je od zlata.
Pritisli problemi
Od tada se, sve do polovine aprila ove godine, dok nije stigao novi apel sa Rogozne, nismo bavili ovom porodicom verujući da dalje mogu sami i da im pomoć, bar što se preživljavanja na opusteloj planini tiče, više nije potrebna.
– Ponovo smo u nevolji, pritisle bolest i beda, supruga Milica je teško šlogirana i godinama nepokretna, a sin Veljko ima zdravstvene probleme. Ponovo jedva preživljavamo, pomozite ako možete – glasila je Tihomirova poruka „Vestima“ i humanitarcu i našem saradniku Hidu Muratoviću.
Bio je to povod da se posle mnogo godina zaputimo u Rajetiće i Tihomiru, Milici i Veljku ponesemo najpotrebnije namirnice, nešto od prioritetnih lekova i donaciju od 50 evra koju je obezbedio humanitarac Hido Muratović.
– Sve dok smo mogli sami, dok sam sa mukom, nadničeći, zarađivao neki dinar, ni od koga nismo tražili pomoć. Više ne možemo, da radim ne mogu, jer svakog trenutka moram da budem uz nepokretnu Milicu, posla nema ni za bolešljivog sina Veljka, primanja nekakvih nemamo, a samo za lekove i pelene mesečno nam treba po nekoliko stotina evra – jada se Tihomir.
Navikla na muku
Naša poseta Rogozni bila je povod i za obilazak usamljene i teško bolesne Vukice Milosavljević iz sela Kašalj i još jedan apel humanoj dijaspori da pomogne. I njoj je, neposredno uoči Vaskrsa, uručena pomoć Muratovića, u odeći i namirnicama, vredna oko 100 evra, i još 50 evra da joj se nađe za lekove. Kao i porodica Balović, i Vukica je dugogodišnji štićenik našeg Humanitarnog mosta, u poslednjih pet godina nije dobila nikakvu pomoć.
– Sve bih nekako izdržala, nemaštinu, bolest i samoću, samo kad bih mogla da saniram potpuno propali krov na kući, popustile su trule grede, vetar je odneo deo crepa, čim krene malo veća kiša kuća mi je puna vode, bojim se srušiće mi se na glavu – priča Vukica i naglašava da bi se krov mogao sanirati za 500-600 evra, što su za nju ogromne pare, koje nikad ne može da obezbedi.
Nada se da će se pre zime pojaviti neki dobrotvor koji će joj pomoći sa popravkom krova i bar delimičnim utopljavanjem kuće, da bez straha proživi godine koje su joj preostale.
– Što se tiče hrane i lekova trpeću, navikla sam na muku – dodaje Vukica i podseća da su sa Rogozne gotovo svi otišli, da su ostali samo onemoćali starci koji ne mogu ni sebi da pomognu, a kamoli njoj.
Bogati siromasi
Mada se odavno zna da je Rogozna prebogata rudom bakra u kojoj ima i puno zlata, niko u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji nije ništa činio da se enormno bogatstvo iskoristi, a za to vreme, iako su „gazili po zlatu“, žitelji te planine su odlazili trbuhom za kruhom, a ostajali samo oni koji nisu imali gde da odu. Nedavno je sva rudna bogatstva na Rogozni otkupila velika australijska kompanija koja planira skori početak iskopavanja skupe rude. Meštani se nadaju da će sa rudarima doći i putevi, a samim tim i bolji dani i da će se neki od onih koji su morali da odu sada vratiti. Iako su u poznim godinama i Tihomir i Vukica veruju u bolje dane.
Na izmaku snage
Tihomir Balović naglašava da je na izmaku snage i kaže da ponovo sve nade polažu u dobre ljude iz dijaspore koji su im pre
više od decenije puno pomogli spasavajući ih bede i smrzavanja u oronuloj brvnari.
– Samo da se prehranimo, da imamo za lekove i budemo uz nepokretnu suprugu Milicu, ništa nam više ne treba – dodaje Tihomir i nada se da će ljudska dobrota ponovo zakucati na njegova vrata.
