Čim su saznali da je njihov dugogodišnji štićenik Aleksandar Čolić iz Ljubesela kod Topole, posle duge bolesti i velikih muka izgubio bitku sa bolešću, u 48. godini, Udruženje Srpska bratska pomoć iz Kanade, nije časila časa da pomogne i makar malo olakša teško breme njegove samohrane majke Ljiljane Čolić. Pored reči saučešća, uputili su na njen kućni prag dar od 34.800 dinara uz obećanje da će nastaviti da joj pomažu.
– Otišao je moj Aca na onaj svet i iskreno se nadam da se odmorio i da je sa anđelima. Poslednji meseci i dani su bili mnogo teški, pre svega njemu, a onda i meni. Mučio se dugo. Gotovo je skroz oslepeo, nije mogao više ni da komunicira, ekstremiteti su otkazali, a od ležanja uprkos mom trudu i nezi, počele su i dekubitalne rane. Strašno se napatio i iako sam znala da je kraj blizu, nisam mogla da se pomirim s tim. Kao što ni sad ne mogu. Samo moja duša zna koliko to boli. plačem i danju i noću – rekla je uzdrhtalim glasom požrtvovana majka Ljiljana našim novinarima i dodala:
– „Vesti“ su bile uz nas godinama, pratile sve naše nedaće, a dobri ljudi širom sveta, takođe su bili uz nas u svim tim teškim trenucima, što nikad neću moći da zaboravim. Svima se još jednom beskrajno zahvaljujem na svakoj pruženoj pomoći, toplim rečima podrške i dugogodišnjem prijateljstvu koje je Aci mnogo značilo od kada ga je bolest bacila u postelju. To ga je i neretko i jedino održavalo u životu. Odavno me je stid i sram što živimo od tuđe milostinje. To sam rekla i predsedniku Udruženja Branislavu – Banetu Živanoviću, kao i to da se ne osećaju obaveznim prema nama ni u kakvom smislu, jer nas tolike godine pomažu. Bane mi je samo na to rekao: „Ljiljo, vrlo dobro znamo kakva je situacija i pomagaćemo dokle god možemo.“ Ostali su pri toj odluci i sada, kad Ace više nema. Hvala svim članovima Udruženja do neba, nikad neću moći dovoljno da im se odužim – rekla je Ljiljana.
Budući da i Ljiljanina ćerka, Acina mlađa sestra, isto boluje od odumiranja bele moždane mase (bolest motornog neurona) i da je na Ljiljani da sada i nju neguje, zato joj je ova novčana pomoć iz Kanade od velikog značaja.
– Teško je opisati kako nam izgleda svaki dan, posebno gledati sopstveno dete kako se muči, jauče od bolova, vrišti, ječi po čitav dan i noć, a biti potpuno nemoćan da mu pomogneš. Ipak, u Dom nisam mogla ni Acu da stavim, niti ćerku Jelenu. Znam kako bi se to završilo i ja nemam srca, majka sam i moja su deca. Mnogi ljudi, a među njima i divni Bane Živanović, rekli su mi da ne znaju kako izdržavam. Odavno više nisam ni u mogućnosti da bilo šta radim i zaradim kako bi nam bilo bar malo lakše. Zato nam je svaka pomoć dobrih ljudi poput članova Srpske bratske pomoći iz Kanade, dar s neba – iskreno će Ljiljana, zahvalivši se pritom svim dobrim zemljacima koji su bili njihov jedini oslonac u nedaćama.
Puko bitisanje
– Moja Jelena je obolela kasnije, ali evo već 10 godina i ona se pati kao i Aca. Ona je moje sudbine, samohrana je majka kao i ja, a svoje dete ne može više ni da vidi, jer je potpuno slepa. Ne može da se brine o sebi, ne ustaje iz kreveta. Dok sam brinula o Aci morala sam da platim ženu da je pazi, jer sama nisam mogla da brinem o dvoje odraslih ljudi. Sada je Jelena kod mene, tako da mogu da je pazim, a i da njenog sina poštedim muke i bola zbog stanja u kome je njegova majka. Naši životi odavno su pretvoreni u puko bitisanje i odavno više ne znamo da se radujemo – rekla je drhtavim glasom Ljiljana Čolić (70).
Duže od decenije uz Čoliće
O mučeničkom i tegobnom životu Ljiljane Čolić i njenog sina Aleksandra, a pre svega divnim ljudima koji su mislili i pazili na njih, pišemo više od decenije. Za sve to vreme Aleksandru i Ljiljani je stizala vredna pomoć u vidu lekova, novca, odeće, obuće, namirnica. Slobodno možemo reći da ih je upravo ta dobrota održavala.
– Da nije bilo čitalaca „Vesti“, verujem da moj Aca odavno ne bi bio u životu. Samo zahvaljujući njima je poživeo koliko je to bilo moguće. Istina je i da se na kraju namučio, ali nadam se da se njegova duša sada odmorila. Svim našim donatorima i ovom prilikom želim da se do neba zahvalim za sve što su učinili za nas. Njihovu dobrotu nikad zaboraviti neću – poručila je Ljiljana.
