Da život piše romane najbolje svedoči slučaj Miroslave Šaponjić sa Zlatara, iz sela Brdo. Ova hrabra žena, koja je nedavno napunila 68 godina, od svoje druge godine potpuno je slepa.
– Vid sam izgubila u svojoj drugoj godini, oči su mi bile potpuno crvene, pričala mi je majka, pa su me odveli doktoru. Nažalost, više nisam progledala, ali nikad nisam gubila samopouzdanje i veru u život – priča nam ova vredna žena.
Odrasla je uz sestru Zorku i tri brata Miloša, Jovana i Miroljuba i uvek bila veselo i živahno dete. U svim dečjim nestašlucima i igrama redovno je učestvovala.
Ima mnogo predrasuda u vezi sa slepim osobama, nastavlja priču ova žena, ali se ona nikad nije predavala, sa petnaest je u ruke uzela iglu i konac, majka joj je objasnila kako se plete i od tada stvara predivne šarene džempere.
Klot, frket, rupičasto
Novinari su često pisali o ovoj ženi junaku, a naš čitalac Vladeta Milošević iz Ksantena u Nemačkoj pročitavši priču o Miroslavi setio se svoje bake, koja je kako nam je napisao poslednjih godina života bila slepa. On joj je poslao prilog od 200 evra.
– Hvala mu od srca na daru i želim mu sve najbolje u životu – kaže Miroslava upućujući mu pozdrave iz dubine duše. Kaže da ju je ganuo ovim humanim gestom.
Seća se Miroslava kada je imala 21 godinu i kada se zaputila u Osijek da bi završila kurs za telefoniste. Boravila je tamo dva puta po devet meseci. Ipak, kao telefonistkinja nije radila, ali je ceo život vredno plela.
– Pletem sve klot, frket, rupičasto, kockasto, sve što mi padne na pamet. Znam oko 50 različitih šara. Pletem pomoću pipanja i to mi je veoma izraženo. Ko želi džemper od mene, može da kaže koju vrstu rada želi, a ja mu onda kažem da kupi koju hoće vunicu i boju i ja radim – kazuje nam Miroslava.
Ako plete klot, potrebno joj je sedam do osam dana da završi ženski džemper, a ako je složenija, tehnika onda i tri nedelje.
Najviše plete zimi, jedino ne radi na verske praznike.
Prva nagrada
Seća se svog prvog takmičenja u Užicu, kad je osvojila prvu nagradu. Tada je imala 23 godine. Posle su se takmičenja nizala, išla je u Leskovac, Beograd i još mnogo gradova i sela je obišla.
– Uvek se lepo osećam kad odem na neko takmičenje jer upoznajem mnogo ljudi. Oduvek sam volela druženja. Sećam se da sam kao mlada devojka tražila od majke da me vodi na igranke – seća se svoje mladosti ova žena vrednih ruku.
Ona nam priča da su mnogi zamerali što ona slepa ide na igranke jer šta će ona tu. Ipak, Miroslava nikad nije poklekla, išla je često i u grad jer nije želela da se zatvara u kuću.
Danas ona živi sa bratom Miroljubom i njegovom ženom u zajedničkom domaćinstvu. Njihova deca su otišla svako svojim putem.
– Mogu da radim kućne poslove, operem posuđe, da spremim i pasulj sa rebarcima i punjene paprike. Ne volim da mirujem, uvek nešto radim – objašnjava nam heroina sa Zlatara.
Ona nam priča da je 20. maja ove godine učestvovala na tradicionalnom poselu, koje organizuje Savez slepih i slabovidih Srbije. Miroslava je predstavljala Savez slepih iz Prijepolja, koji obuhvata i organizaciju iz Priboja i Nove Varoši.
Miroslava je dobrog zdravlja, ali ponekad ima srčanih problema što, kako kaže, nose i godine.
Priča nam kako bi sama znala da ode i do Nove Varoši.
– Mogla bih sama u grad, znam put, ali ne idem jer se plašim automobila. Ali zato na bezbednom redovno šetam – kaže Miroslava.
Njena poruka svima je da prihvate sebe takve kakvi jesu i da nikad ne podlegnu predrasudama, zadirkivanjima i raznim nadimcima. Ona nije pristala da živi u svetu mraka nego se odlučila da plete šarene džempere, učestvuje na raznim takmičenjima i živi svoj život.
Pevanje istinsko zadovoljstvo
Na poselu koje je održano u maju u Beogradu recitovalo se i pevalo. Miroslava, vredna pletilja sa Zlatara, odlučila se za pevanje i otpevala staru narodnu „Mesečina, a ja zovem prelo“.
– Nisam se posebno pripremalo za pevanje na poselu jer imam izoštren sluh, tako da mi je pevanje i zadovoljstvo – kaže nam Miroslava.
Planinski vazduh
Miroslava živi u planinskom selu Brdo, koje je pet kilometara udaljeno od Nove Varoši. Kad napada sneg, ovde je baš dubok, a zime su oštre.
Ipak čim se naprave prtine i putići, Miroslava šeta jer ne voli da miruje. Sada, kad su vrućine, ova planinka uživa u svežijem vazduhu za razliku od žitelja grada.
