Iako je zima još daleko, rastu nervoza i strah među desetinama bolesnih, siromašnih i usamljenih baka u zabitim i uglavnom napuštenim selima na Goliji, Rogozni i Pešteru o kojima, ako se izuzmu čitaoci „Vesti“, retke dobre komšije iz planinskih sela i poneki humanitarac, godinama niko ne brine.
Većina ovih bolesnih starica, dugogodišnjih štićenica našeg Humanitarnog mosta, ima više od 80 godina, žive u oronulim i hladnim kućama bez vode i kupatila, koje uglavnom prokišnjavaju, kubure sa strujom i ogrevom, a pošto nemaju nikakve prihode, niti su godinama silazile u grad i srele lekara, ne mogu da kupe ni namirnice i lekove.
Od svih njih najteže je baki Stani Minić iz zabitog Dragočeva na Rogozni koja je u planinskoj zabiti duže od decenije sama, a od prošle godine i – nepokretna. Zahvaljujući rođacima i komšijama iz susednih sela, koji je povremeno posete i donesu joj hranu, pelene i lekove, baka se sve do nedavno nekako borila, jer je mogla bar da naloži šporet, ispeče hleb i nahrani tri kokoške koje ima, sada je na postelji i u pelenama, čekaju je teška jesen, još teža zima i mnoga iskušenja.
– Malo drva obezbedile su mi komšije, dobila sam i nešto pomoći dobrih ljudi iz inostranstva, pa sam kupila brašna i lekova, biće mi za neko vreme, a posle, kako bog hoće – kaže baka Stana.
Za zimu mora pripremiti još ogreva i da izmiri dug za struju.
– Moram na vreme da kupim koji džak brašna i obezbedim bar najvažnije lekove, već posle prvih jesenjih kiša u Dragočevo se ne može ni traktorom – žali se starica i ističe da su je i do sada u životu držali dobrotvori koji joj, kako naglašava, nisu dozvoljavali da umre od gladi i ostane bez lekova.
– Nepokretna sam i nemoćna, svaka pomoć zlata mi je vredna, sve što imam u ovoj kući kupili su mi dobri ljudi sa raznih strana sveta, sada mi je pomoć još potrebnija, nadam se da me dobrotvori nisu zaboravili i da će i ubuduće biti uz mene – ističe starica.
Sa gotovo identičnim nevoljama suočava se i osamdesetogodišnja Olga Mihajlović, takođe usamljena čiteljka Dragočeva koja je, za razliku od Stane, bar pokretna i još može(ako ima brašna i namirnica) da sebi umesi hleb i spremi obrok.
Dobila sam početkom juna dve donacije i to me je spaslo, jer sam izmirila dug za struju, kupila brašna, ulja, šećera i nešto od lekova, na žalost, još nisam obezbedila drva, pa brinem, jer će brzo doći septembar, a već u oktobru na Rogozni su mogući i mrazevi – priča baka Olga i zahvaljuje se svima koji joj godinama pomažu, ali i apeluje na sve dobrotvore iz dijaspore da joj pomognu da se spremi za zimu koja će, kako naglašava, biti nikad teža.
Malo bolja, ali vrlo teška situacija je kod starica Stanice Milojević iz Dobrinje kod Tutina, Hamide Bihorac iz Krnje Jele na Pešteru i Kate Bašić iz Svilanova na Goliji koje, za razliku od Stane i Olge, bar imaju siguran krov nad glavom, Kata je od nedavno i privremeni stanar Doma za stare u Novom Pazaru, a Hamidi su dobri ljudi renovirali kuću.
– Meni je potrebno još drva, ako mi neko ne pomogne neću moći da ih kupim, već strahujem da se ne smrznem od studi, nemam ni najosnovnije namirnice i lekove – žali se usamljena baka Stanica Milojević, žiteljka sela Dobrinja na Pešteru, dok njena komšinica Hamida Bihorac iz sela Krnja Jela gaji nadu da će joj dobri ljudi pomoći da plati struju i pre zime obnovi malu zalihu brašna i drugih namirnica, kao i lekova.
– Bilo kakva pomoć, bar za lekove, mnogo bi mi značila, sve nade, kao i do sada, polažem u čitaoce „Vesti“ – poručuje baka Kata Bašić.
Živimo od sevapa
– Moj teško bolesni sin Mirsad i ja, o kome tri decenije brinem sama i u sirotinji, živimo od sevapa, hvala bogu, gladni nismo, uspemo da kupimo i lekove, ali za ogrev nemamo, a jesen se bliži – žali se baka Vasvija Suljević iz Novog Pazara i apeluje na sve humane ljude da joj pomognu.
Sve je skupo
Kubni metar drva sa 50 skočio je na 80-90 evra, cena brašna i hleba je duplirana, divljaju i cene drugih namirnica… U selima su uglavnom ostali starci, pa nema ko da im izreže, iscepa i složi drva. Dnevnica „prostog“ radnika dostigla je 50 evra.
