Srpska pravoslavna crkva uči da je slavsko žito poznato i kao koljivo, deo svake krsne slave bez obzira na to koji se svetitelj proslavlja. To nije puki „narodni običaj“, već crkveno predanje koje povezuje molitvu, crkveni kontinuitet i pomen upokojenih.
Prema tumačenju SPC, koljivo se ne prinosi „mrtvim svecima“, već se kuva u slavu Božiju u čast svetitelja zaštitnika doma i za pomen predaka koji su tu slavu držali i preneli potomcima. O tome je pisao i patrijarh Pavle u knjizi „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“, naglašavajući da se žito prinosi Bogu, „u čast i spomen svetog… i u pomen onih koji umreše u blagočestivoj veri“.
Zbog toga u crkvenoj praksi nema „razlike“ među slavama – koljivo je prisutno kao znak vere u vaskrsenje. Simbolika je jasna, zrno pšenice koje „umire“ u zemlji da bi donelo novi život nosi poruku nade i večnog života.
Koljivo je uz slavski kolač, sveću i vino, jedan od temeljnih elemenata krsne slave. Sveštenik ga blagosilja posebnom molitvom, a u domu se potom deli domaćinu, ukućanima i gostima. Osvećeno žito se ne baca, pojede se u kući ili podeli, jer se smatra delom blagoslova koji slava donosi.
Pogled redakcije portala Vesti Online
U vreme kada se slava ponekad svede na trpezu i običaj, podsećanje Crkve na smisao koljiva vraća stvari na svoje mesto, krsna slava je najpre molitva, a tek onda slavlje. Kada znamo zašto se žito kuva, lakše čuvamo i prenosimo ono što su nam ostavili preci našim potomcima.
Piše: Nina Stojanović
