Škotske medicinske sestre dolaze u Srbiju početkom 1915. godine, u trenutku kada se epidemija pegavog tifusa već širila brže nego što je sanitet mogao da odgovori. Deo velike misije od oko 600 dobrovoljki upućen je u srpske bolnice, gde je pomoć bila najpotrebnija. Prvi svetski rat bukti, a ranjeni i bolesni smeštani su po školama i pomoćnim zgradama, sa krevetima od slame i stalnim manjkom hrane, vode i dezinfekcionih sredstava.
U prostorima predviđenim za oko 150 mesta nalazilo se i više od 300 bolesnika, često smeštenih po dvojica u istom krevetu. Lekari i bolničarke radili su na granici izdržljivog, a dobrovoljke iz Škotske odmah su se uklopile u taj ritam koji je diktirala epidemija.
Organizacija je bila jednostavna, jer drugačija nije mogla da postoji. Trijaža na ulazu, stalni priliv pacijenata tokom dana i pokušaj da se najtežima pruži nega makar dovoljna da izdrže noć. Minimalna higijena održavala se improvizovanim sredstvima, a oprema se raspoređivala onoliko racionalno koliko je stanje dozvoljavalo.
Doktorka Elizabet Ros vodila je jedno od najopterećenijih odeljenja u Kragujevcu. Smirenim nadzorom i jasnim uputstvima održavala je bolnicu u funkciji uprkos haotičnim uslovima. Početkom februara 1915. oseća prve simptome pegavog tifusa, ali nastavlja da radi koliko može. Posle nepune dve nedelje borbe sa bolešću, 14. februara 1915. umire na svoj 37. rođendan. Pegavi tifus je presudio, ali posvećenost do poslednjeg trenutka ostala je znak njene hrabrosti. Srbija ju je ispratila kao lekarku koja je ušla u njeno trajno sećanje.
Srbija je već nosila ponos velikih pobeda. Cer i Kolubara 1914. pokazali su da vojska može da zaustavi snažniji napad. Posle povlačenja preko Albanije, srpska vojska se na Solunskom frontu podigla i 1918. povela proboj koji je ubrzao kraj rata.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Uprkos gubicima, srpski sanitet ostao je uspravan. Niko nije odbijao pacijente, bez obzira na iscrpljenost. Škotske medicinske sestre postale su deo tog napora i u zajedničkoj borbi ostavljen je trag koji Srbija pamti.
Piše: Stefan Bogdanović
