Vi ste naše svetlo u tami koja ne prolazi

Nesreća nikako da ih zaobiđe: Dejan Milošević s majkom Vesnom

 

Ova žena dobrog srca, rodom iz Gornjeg Milanovca, u Australiji živi pune četiri decenije i ceo svoj život je posvetila srpskoj zajednici. Dugogodišnji je član Kola srpskih sestara i uvek je spremna da pomogne na bilo koji način, onima kojima je to potrebno.

Tako je proslavljajući rođendan, 27. aprila, od svojih prijatelja zatražila da umesto kupovine poklona, daju priloge, koje će proslediti ugroženim zemljacima u otadžbini.

Tom prilikom sakupljeno je ukupno 650 dolara i odlučeno je da po pola dobiju dve porodice.

Znajući za tešku situaciju Dejana i njegove majke Vesne, odlučila je zajedno sa prijateljima da pomoć prvo stigne u njihove ruke.

– Hvala našem anonimnom dobrotvoru iz Nemačke, koji nam redovnije od plate svakog meseca šalje donaciju od 55 evra. Sada su prilozi stigli skoro istovremeno za dva meseca, a to nam život znači, jer nemamo nikakvih prihoda. Veliko hvala i dobroj gospođi Radmili iz Australije, Bog joj podario svako dobro. Mi bukvalno živimo od pomoći ovako dobrih ljudi. Oni su naša jedina nada i uteha u teškim danima koje preživljavamo. Znamo samo za muku i bedu, koje nikako da se otrgnu od nas. Mnoge su nas nevolje snašle, a sad i one koje su nam doktori priredili. Preživeli smo samo zahvaljujući razumevanju zemljaka iz dijaspore. Svi ostali su nas se odrekli i okrenuli leđa… – kaže majka Vesna.

Posle sedam meseci lečenja, njenom sinu Dejanu na Odeljenju hirurgije u Vranju, bolest se samo pogoršala, a utvrđeno je da pored gangrene na levom palcu noge ima i osteoporozu na nogama.

– Za sve to vreme, doktor koji ga je lečio nije uradio nijedan snimak noge. Nije preporučio ni da se odradi bilo kakva analiza, već bi zavaljen u stolici iz daleka pogledao u Dejanove noge i rekao sestri: "Dobro je, previjaj!" Kako crno dobro! Stopala i noge su mu se iskrivile, otekle, a palac na nozi pocrneo. Zbog visokog nivoa šećera krenuo je tri puta dnevno da prima insulin, a i lekovi su mu pojačani zbog vijetnamskog sindroma, stečenog u ratu u Republici Srpskoj – priča kroz suze Vesna.

Njihove Tantalove muke naišle su sa odlaskom u Niš, u privatnu kliniku na dodatne preglede, pošto u vranjskoj bolnici nisu mogli da ih urade. Pregled i odlazak finansirali su opet čitaoci "Vesti", a pre svih Gvozdena Ekvilo iz Ciriha. Rezultati pregleda su bili izuzetno loši i doktor sa klinike u Nišu preporučio im je da što pre dođu do odgovarajuće klinike u Beogradu. Pre svega zbog leve noge, koja je do kolena ugrožena, a šanse za njeno izlečenje skoro i da ne postoje. Kako to već procedura nalaže, bilo je potrebno obezbediti uput. Tek tu, nažalost, Miloševići su naišli na veliki i za njih nepremostiv zid.

– Po povratku u Vranje, rešili smo da sa nalazom niških specijalista odemo kod našeg doktora i tražimo uput. Uzeli smo taksi, jer živimo na kraju grada, u stanu gde nema struje ni vode. To košta, a mi svaki dinar prebrojavamo svakog jutra kad ustanemo. Otišli smo, ali naš doktor je bio u trećoj smeni. Primio nas je jedan od dežurnih lekara, koji nas je poslao kod druge doktorke, da je zamolimo da Dejana pregleda. Otišli smo, a ona nas je odmah odbila, govoreći da nije vaskularni hirurg. Vratili smo se kući neobavljenog posla… – započela je priču Vesna, a potom nastavila:

– Uveče smo ponovo otišli kod Dejanovog lekara. Kada je video dokumentaciju pregleda sa privatne klinike, bacio nam je to u lice vičući da to ne priznaje i da neće da nam da uput za Beograd. Plakala sam od muke. Sutradan sam rešila da odem na Interno odeljenje gde je Dejan, prošle jeseni, prvi put bio primljen kada su mu jedva spasli život. Tu smo i dobili uput od jednog divnog i humanog doktora. Prvostepena komisija je, nažalost, donela odluku da Dejan može da ide u Niš na dalje lečenje, ali bez pratioca. Podnela sam žalbu, ali odbili su bilo kakvo lečenje van Vranja… Tad mi je sve bilo jasno. Nemamo nikakvu vezu, samim tim ni šansu da bilo šta uradimo kako bismo spasli nogu. Šta će dalje biti ne znamo, samo dragi Bog to zna?!

Nastavljaju plemenitu misiju Dobrotvorka Radmila – Rada Božić iz Kanbere je, takođe, odlučila da drugi deo prikupljenog novca u istom iznosu (325 dolara), pošalje porodici Nešić sa osmoro dece Zamislila želju da niko ne pati i boluje: Radmila Božić iz Kule kod Vladičinog Hana. I ovaj deo priloga poslat je direktno na njihovu kućnu adresu.   "Dejanu Miloševiću i Goranu Nešiću smo već poslali pomoć. Naša misija tu ne staje. Duboko pogođeni svime što se događalo u našoj zemlji, sada prikupljamo pomoć za žrtve poplava. Mnogi su već uputili finansijsku podršku posredstvom Ambasade u Kanberi. To je samo početak. Biće potrebne godine da se naša zemlja obnovi. Mi svakako nećemo stati ovde i dalje ćemo raditi na buđenju svesti našeg naroda u tuđini, da ne smemo zaboraviti ko smo i odakle smo… Bogat je onaj koji daruje, a ne onaj koji grabi samo za sebe…", pisalo je između ostalog u pismu dobročinitelja iz Kanbere pristiglog na našu mejl adresu. A reporteri "Vesti" već su na putu ka Nešićima, kako bi verno zabeležili sve što budu poručili svojim dobročiniteljima iz daleka, koji su mislili na njih.