Kada je policija 1957. godine upala na tajni sastanak šezdesetak mafijaških bosova u Apalachinu (približno: Apalejkin), američka javnost nije bila zatečena samo samim okupljanjem, već i činjenicom da nešto za šta se godinama tvrdilo da ne postoji odjednom stoji pred očima cele zemlje.
Još od početka 20. veka, kada su sicilijanski imigranti svoje običaje i obrasce organizovanja preneli u Sjedinjene Američke Države, priče o Mafiji kao strogo uređenoj i hijerarhijski povezanoj organizaciji uglavnom su odbacivane. Tokom 1920-ih i 1930-ih, dok su Al Capone (Al Kapone) i Lucky Luciano (Laki Lućano) gradili kriminalne imperije, zvanični Vašington i FBI insistirali su na tome da je reč o pojedinačnim kriminalcima italijanskog porekla, a ne o jedinstvenoj i široko rasprostranjenoj kriminalnoj mreži. Direktor FBI-ja J. Edgar Hoover (Džej Edgar Huver) sve do kraja 1950-ih uporno je tvrdio da „nacionalna mafija“ ne postoji.
Oni koji su upozoravali na unutrašnju hijerarhiju, zavet ćutanja poznat kao omerta i veze mafije sa sindikatima, biznisom i politikom, često su bili ismevani. Takva upozorenja neretko su proglašavana preterivanjem, antiitalijanskom histerijom ili običnom teorijom zavere. Čak ni saslušanja senatora Estesa Kefauvera (Estis Kefover) 1950. i 1951. godine, kada su pred televizijskim kamerama prvi put iznete ozbiljne optužbe o delovanju organizovanog kriminala, nisu do kraja promenila stav javnosti.
Pravi preokret dogodio se 1963. godine, kada je Džo Valaki, pripadnik porodice Đenoveze, postao prvi mafijaš koji je javno prekršio omertu. Pred Senatom je govorio o postojanju La Cosa Nostre i detaljno opisao strukturu pet njujorških porodica: Gambino, Đenoveze, Lukeze, Kolombo i Bonano.
Tek tada je široj američkoj javnosti postalo jasno da ono što je decenijama odbacivano kao teorija zavere zapravo predstavlja stvarnu, duboko ukorenjenu i moćnu kriminalnu organizaciju.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Priča o Koza Nostri jasno pokazuje koliko dugo moćni i opasni sistemi mogu da opstaju dok ih institucije i društvo odbijaju da priznaju. Ono što se u jednom trenutku olako proglašava teorijom zavere, ponekad je samo neprijatna istina koju je lakše negirati nego joj pogledati u oči.
Piše: Nina Stojanović
