U ruralnom gradiću Tambler Ridž u Britanskoj Kolumbiji, 10. februara 2026. godine, dogodio se napad koji je potresao kanadsku javnost. Prema prvim navodima iz istrage, sedamnaestogodišnji Džesi Streng je osumnjičen da je najpre usmrtio članove porodice u porodičnoj kući, a potom je došao do lokalne srednje škole, gde je došlo do pucnjave. Više osoba je stradalo, a veći broj je ranjen, dok policija navodi da je osumnjičeni pronađen mrtav. Motiv još nije zvanično razjašnjen.
Ovaj događaj neizbežno podseća na tragediju u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, 3. maja 2023. godine, kada je trinaestogodišnji Kosta Kecmanović ubio devet osoba i ranio više njih, koristeći oružje iz porodičnog arsenala. U oba slučaja reč je o veoma mladim počiniocima i napadu u školskom okruženju, gde su deca bila glavne žrtve. U javnim raspravama ponavljaju se i slični motivi: unapred planiranje, porodični kontekst i pitanje pristupa vatrenom oružju iz domaćinstva u kome je ono bilo dostupno.
U Kanadi se u delu medija i na društvenim mrežama spekuliše o tome da je osumnjičeni bio snažno vezan za onlajn sadržaje i fiktivne svetove, dok se pominju i navodi o terapiji. Slične pretpostavke su se pojavljivale i nakon tragedije u Beogradu, kada su se u javnosti pominjali uticaji nasilnih video-igara i foruma, iako to nikada nije dokazano kao presudno. Kod ovakvih slučajeva, opasnost je u brzom traženju “jednog uzroka”: digitalni sadržaji mogu biti faktor okruženja, ali sami po sebi nisu objašnjenje bez šire slike o psihološkom stanju, porodičnim odnosima i institucionalnim propustima.
Izveštavanje o ovakvim tragedijama zahteva posebnu odgovornost. Preterano senzacionalistički pristup i insistiranje na detaljima o počiniocu mogu povećati rizik oponašanja, o čemu stručnjaci godinama upozoravaju kroz priču o takozvanom „kopi-ket“ efektu. U Srbiji se o tome posebno govorilo nakon Ribnikara, jer je već narednog dana 4. maja 2023. godine, Uroš Blažić u Mladenovcu ubio osam osoba. U stručnim analizama se često naglašava da “medijska saturacija” – prevelika količina sadržaja, dramatizacija i stalno ponavljanje – može delovati kao okidač kod ranjivih pojedinaca.
U međuvremenu, pažnju je privukao i način na koji pojedini zapadni mediji izveštavaju o identitetu osumnjičenog. U ranim izveštajima, navodi se da su neki mediji, poput kanadskog javnog servisa „SBC“ i američke mreže „SNN“, koristili oprezne ili neutralne formulacije, dok su desno orijentisani komentatori i portali, poput „Hangarijan konzervativa“, to tumačili kao pokušaj “humanizacije” kroz identitetski okvir. U takvim tvrdnjama često više ima političke interpretacije nego proverenih činjenica, pa je ključno držati se zvaničnih informacija i jasnog jezika – odgovornost za zločin ne sme da se relativizuje, ali ni da se identitetskim etiketama proizvodi dodatna polarizacija.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ova pitanja su izuzetno osetljiva, jer su i žrtve i počinioci maloletni. Tragedije poput ovih pokazuju da nešto duboko nije u redu u načinu na koji savremeno društvo reaguje na krize mladih – između porodice, škole, sistema zaštite i medija često ostaju rupe kroz koje propadaju najugroženiji. Prevencija nije ni u panici ni u senzacionalizmu, već u tihom i upornom radu – jačanju mentalnog zdravlja, jasnim pravilima o dostupnosti oružja, ranom prepoznavanju rizika i izveštavanju koje ne glorifikuje nasilje, već insistira na pomoći i odgovornosti. Samo tako se prekida lanac koji se nažalost, prečesto ponavlja.
Piše: Nina Stojanović
