Moja baka je govorila da sneg vole samo deca. Naše zimske igre u dvorištu za nju su značile vanredno pranje i sušenje odeće i čizama po šporetu i na našoj TA peći koja je polovično radila.
Sneg je značio višesatno lopatanje ispred i oko kuće, strepnju kad deka starom škodom krene u nabavku po poledici, veći račun za struju, moju verovatnu prehladu, jer sam uvek imala slab imunitet.
Ipak, u jutro kad padne prvi ozbiljniji sneg u godini, budila nas je rano i sa smehom. Doručak je već bio spremljen i naše male gumene čizme, vunene čarape i one rukavice bez prstiju, koje je ona plela i koje se od prve grudve sasvim pokvase.
Još se sećam jednog dana kad smo sa bakom izašli na brdo, bio je sunčan pa je sneg blistao. Mi smo se kotrljali po njemu, i ona se ponašala kao dete – tog dana se i ona sećala do smrti, na Badnji dan pre devet godina.
Sve nas nekako snegovi podsećaju na detinjstvo. Kad su zime pretople i blatnjave uvek se brinem, šta ako nikad više ne padne sneg?
Šta ako u svim tim stanovima čija žuta svetla vidim sa terase ne mirišu orasi, puter i limunova korica?
Šta ako jednom, kada sneg ipak padne, pomislim stojeći kraj prozora kako mi je mrsko da sušim male čizme i rukavice, kako mi je teško da umesim štrudlu sa orasima, šta ako sneg vole samo deca, a odrasli ništa ne osećaju osim sve jače svake zime, starosti u kostima?
( Izvor: FB Tajana Poterjahin)
