Australija i Novi Zeland obeležili su još jedan Dan ANZAK – a, praznik posvećen svim vojnicima koji su pali u ratovima ili učestvovali u oružanim sukobima i mirovnim operacijama od Prvog svetskog rata do danas.
Dana 25. aprila 1915. godine, tokom desanta na Galipolje u Turskoj, odigrala se jedna od najkrvavijih bitaka u Velikom ratu, u kojoj je život izgubilo oko 8.000 australijskih i oko 3.000 novozelandskih vojnika.
Tim povodom svake godine održavaju se komemorativne ceremonije u Sidneju, Melburnu, Adelaidu, Brizbejnu, Kanberi, Velingtonu, Oklandu i mnogim manjim mestima.
Među desetinama hiljada ljudi koji tradicionalno marširaju australijskim i novozelandskim gradovima nalaze se i „Srpski veterani i njihovi potomci“, najbrojniji upravo u Sidneju.
U srednjem delu kolone, koja se po pravilu kreće od Martin Placea, preko centralne ulice Elizabeth Street do Hyde Parka, i ove godine je marširala, istina u invalidskim kolicima — Sofija Urukalo (104), bolničarka Dinarske divizije i jedna od najstarijih učesnica Drugog svetskog rata. Ova starica u srcu nosi svoje poreklo i duboku ljubav prema srpskom narodu i otadžbini, a sa ANZAK marša izostala je samo jednom, zbog zdravstvenih problema. „Srpski veterani i potomci“ su joj tom prilikom posvetili dirljivu pesmu:
„Vek koji pamti“
„Ne meri se život godinama… nego onim što si izdržao.
A ja… ja nosim čitav jedan vek u sebi.
Sto i četiri zime… sto i četiri proleća… i svako je ostavilo trag — kao brazdu u zemlji koja pamti korak.
Videla sam kako se svet ruši… i kako se ponovo podiže iz pepela.
Videla sam ljude kako odlaze… i tišinu koja ostaje posle njih.
I naučila sam — čovek nije ono što ima… nego ono što sačuva kad sve izgubi.
Daleko od svog ognjišta, među tuđim nebom i morem, nosila sam u sebi ono što ne može da se spakuje — ime, veru i sećanje.
Jer bez toga… čovek nije putnik — nego izgubljen.
Pitali su me — gde je snaga da se živi toliko dugo?“
Nije u telu.
Telo se umori… i poklekne.
Snaga je u onome što ne vidiš – u veri da svaki pad ima smisla, i da svaka suza negde biva upamćena.
Jer ništa ne nestaje…dok postoji neko ko pamti.
A ja pamtim.
I dok pamtim – nisam sama.
I dok pričam – ništa nije umrlo.
Samo čeka da ga neko ponovo izgovori.“
Piše: Biljana Stepanović
