U sedmom danu brutalne NATO agresije na Srbiju, 30. marta 1999, zapadne sile su još jednom pokazale da im mir nije cilj. Ignorišući mirovnu ponudu predsednika Slobodana Miloševića, alijansa je pojačala napade na vojne i policijske snage na Kosovu i Metohiji, lansirala rakete i produbila humanitarnu krizu koju sama izaziva.
Nakon posete ruskog premijera Jevgenija Primakova Beogradu, Milošević je javno ponudio hitan prekid vatre i povratak za pregovore. NATO i Vašington su tu inicijativu hladnokrvno odbacili. „Ponuda je daleko ispod uslova“, saopštili su, dok je nemački kancelar Gerhard Šreder izjavio da neće prihvatiti prekid bombardovanja kao preduslov. Time je Zapad još jednom potvrdio da ne želi mir, već kapitulaciju suverene države.
Istovremeno, NATO je prešao u novu fazu na direktne udare na kopnene jedinice. Sa američkog razarača USS Gonzalez u Jadranskom moru lansirano je šest krstarećih raketa Tomahavk u brzom nizu. Kontraadmiral Tomas Vilson najavio je nastavak napada „dok se ne postigne željeni nivo degradacije“. Portparol alijanse Džejmi Šija optužio je srpske snage za „etničko čišćenje“, iako su desetine hiljada Albanaca bežale upravo zbog haosa koji je izazvalo NATO bombardovanje.
U Prištini je demantovana još jedna zapadna laž: reporteri su ustanovili da je stadion, za koji je NATO tvrdio da je „koncentracioni logor za 100.000 Albanaca“, potpuno prazan. Sirene za vazdušnu opasnost zavijale su satima u Beogradu, Pančevu, Čačku i drugim gradovima. Građani su prkosno izlazili na ulice, organizujući proteste protiv agresije i slaveći otpor Vojske Jugoslavije i policije.
Ovo je sedmi dan bez predaha u nelegalnoj kampanji koja krši međunarodno pravo i Povelju UN. NATO ne bira sredstva da slomi srpski narod, ali Srbija se brani dostojanstveno, uz podršku svih slobodoljubivih naroda.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Srbija pamti, a mi smo tu da vas informišemo.
Piše: Stefan Stojanović
