U Garbsenu kod Hanovera (Nemačka) izbila je ozbiljna javna polemika nakon što je u jednoj DITIB džamiji objavljen snimak na kojem deca predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta rekonstruišu ratne scene iz bitke kod Čanakalea iz 1915. godine. Kako prenose nemački mediji, mališani su u molitvenom prostoru pucali iz drvenih pušaka na zamišljenog neprijatelja, dok je jedno dete u ulozi „poginulog“, bilo pokriveno turskom zastavom, a tri devojčice sa maramama oplakivale su „mučenika“. Snimak je nastao povodom godišnjice bitke 18. marta, potom je objavljen na društvenim mrežama džamije, a zatim obrisan nakon burnih reakcija javnosti.
Kako izveštava „Hannoversche Allgemeine Zeitung“ (HAZ), deca su tom prilikom izvodila scenu herojske odbrane Čanakalea uz poklič „Çanakkale Geçilmez“, odnosno „Čanakale je neosvojiv“. Novinarka turskog porekla Eren Guverčin prva je objavila snimke ekrana na platformi X i upozorila da se rat u ovom slučaju ne prikazuje kao tragedija, već kao herojska avantura. Slično je ocenio i politikolog Ismail Kupeli sa Univerziteta Rur u Bohumu, koji je naveo da su deca očigledno instrumentalizovana za propagandno veličanje rata i predstavljanje mučeništva kao poželjnog ideala.
DITIB zajednica u Garbsenu branila se tvrdnjom da je reč o „vrednoj komponenti ranog obrazovanja“ i aktivnosti koja kako navode, jača kolektivni identitet i podstiče moralno razmišljanje. Kritičari upozoravaju da se iza takvog obrazloženja zapravo krije ozbiljan problem – deci koja odrastaju u Nemačkoj rat se predstavlja kao uzvišena nacionalna i verska dužnost, umesto da se uče vrednostima mira, demokratskog života i društvene integracije. Upravo zato je slučaj iz Garbsena otvorio mnogo šire pitanje, da li se u pojedinim verskim zajednicama neguje paralelni identitet, više vezan za političke i nacionalne mitove Ankare nego za društvo u kojem ta deca žive.
Afera je zbog toga prevazišla okvire lokalnog incidenta i postala tema šire rasprave o ulozi DITIB-a u Nemačkoj. Ta organizacija godinama je predmet sporova zbog bliskosti sa turskom državom, a novi slučaj dodatno je pojačao strahovanja da se kroz verske i kulturne programe kod najmlađih podstiče militarizovani pogled na istoriju i identitet. U delu nemačke javnosti sada se sve otvorenije postavlja pitanje gde prestaje kulturno sećanje, a gde počinje političko i ideološko oblikovanje dece.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Slučaj iz Garbsena pokazuje koliko je opasno kada se deca, umesto kulturi mira i odgovornosti, izlažu scenama ratne glorifikacije i simbolima žrtvovanja za naciju i veru. Nije problem u tome da se istorija pamti, već u tome kako se ona tumači i kome služi. Kada se u verskom prostoru deci rat prikazuje kao junačka igra, a „mučenik“ kao uzor onda to više nije obrazovanje, već ozbiljno ideološko usmeravanje. Nemačko društvo na takve pojave mora da reaguje jasno i odgovorno, jer svako zatvaranje očiju pred indoktrinacijom najmlađih dugoročno produbljuje podele i otežava stvarnu integraciju.
Piše: Nina Stojanović
