U kanjonu Crne reke nadomak Ribarića, skriven među visokim stenama i stoletnim šumama, nalazi se pećinski manastir Crna Reka – jedno od onih mesta gde se vera, istorija i priroda sabiraju u jedinstveno svedočanstvo trajanja. Posvećen Saboru Svetog Arhangela Mihaila, ovaj manastir vekovima čuva duh monaškog podviga i pamćenje naroda, a njegova suština ogleda se u tihom otporu zaboravu i stradanju.
Manastirski kompleks sa hramom, zvonarama, konacima i trpezarijom, uklopljen je u stenoviti masiv na četiri nivoa, do kojih se dolazi preko mosta iznad suvog rečnog korita. Iako se zna da je svetinja veoma stara, tačan čas njenog nastanka ostao je nepoznat. Predanje je vezuje za doba Nemanjića i za put prenošenja moštiju Svetog Simeona iz Hilandara, dok se kao mogući ktitor pominje i arhiepiskop Danilo. Prvi pouzdan pisani trag potiče iz 1601. godine kada je postavljen ikonostas, ali je život u Crnoj Reci nesumnjivo tekao i mnogo ranije.
U XVIII veku manastir je bio duhovno i prosvetno središte – u njemu su radile bogoslovska škola i velika pisarnica u kojoj su prepisivani rukopisi. U XIX veku ovde je otvorena i prva osnovna škola u ovom kraju, što svedoči o ulozi manastira kao čuvara znanja i pismenosti. Crna Reka je povezana i sa imenima Svetog Joanikija Devičkog koji je u njenoj pustinji tihovao krajem XIV veka, i Svetog Petra Koriškog čije su mošti prenete u manastir radi zaštite i danas predstavljaju njegovu najveću svetinju.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Manastir Crna Reka ima značaj koji prevazilazi zidove i vekove. On je svedok duhovnog kontinuiteta, mesto gde su se vera, znanje i narod okupljali i opstajali u najtežim vremenima. Kao čuvar svetih moštiju, pismenosti i predanja, ovaj manastir potvrđuje da su upravo takve svetinje nosile narod kroz stradanja i obnavljanja. Njegova vrednost nije samo u prošlosti koju čuva, već u poruci koju prenosi – da bez svetinja nema pamćenja, a bez pamćenja nema ni naroda.
Piše: Stefan Stojanović
