Na Univerzitetu Johanes Gutenberg u Majncu, u Nemačkoj došlo je do problema koji zvuči banalno, ali ima ozbiljne posledice. Sa univerzitetskih menzi nestaje hiljade komada posuđa. Najčešće su to tanjiri i činije koje studenti iznose iz menze, a zatim ih ne vraćaju. Prema procenama Študirenndenverka (Studierendenwerk – javna studentska služba koja upravlja menzama, smeštajem i podrškom studentima), najveći deo posuđa nije „odnet kući“, već završava po kampusu. U kancelarijama, studentskim prostorijama i čajnim kuhinjama.
Upravo zbog tog gubitka, uprava menze je u jednom trenutku morala privremeno da menja ponudu i servis (ukinuti su pomfrit i kolači), jer nije imala dovoljno posuđa za pojedina jela. Problem nije u stavci menija, već u navici koja se godinama ponavlja.
Sve se vidi kroz brojke, samo tokom 2025. godine, menze su morale da nabave više od 1.170 novih tanjira i oko 1.300 činija, jer su stari stalno nestajali. U poslednje četiri nedelje, od 500 kupljenih tanjira, nestalo je čak 450. Uprava menze „Bambus“ za to direktno krivi studente. Ne govori se uvek o „krađi“ u klasičnom smislu, već o onom poznatom studentskom „pozajmio sam, vratiću“, koje se u praksi često završi tako da se ništa ne vrati.
Kritički gledano, ovde se vidi i propust sistema. Študirenndenverk najavljuje „dan akcije“ – prikupljanje posuđa po kampusu i prodaju jeftinih setova za ličnu upotrebu. To može pomoći kratkoročno, ali ne rešava uzrok. Ako se problem ponavlja svake godine, logično je pitanje – zašto nema jasnijih pravila i posledica? Depozit, kontrola izlaska, simbolične kazne ili precizno obeležavanje inventara deluju kao mere koje bi barem smanjile zloupotrebu.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ovo nije priča o jednoj menzi, već o tome kako „male“ krađe prave štetu na javnoj imovini. Studenti često sa pravom traže bolji standard, ali istovremeno ruše ono što već imaju kada se prema zajedničkoj imovini odnose kao da je ničija. Vesti Online smatra da je ovo poziv na jasnija pravila i na ozbiljniju edukaciju o kolektivnoj odgovornosti.
Piše: Nina Stojanović
