U februaru 1690. godine, dok je hladan vetar duvao preko Dunava u osmanskim logorima vrvelo je od aktivnosti. Veliki vezir Fazıl Mustafa-paša Koprulu, poznat kao „Mudri“, okupljao je snage za veliki protivudar. Samo godinu ranije Srbi su u savezništvu sa Austrijancima uspeli da zauzmu Beograd, Niš i Prištinu, a srpske zemlje su na trenutak osetile tračak slobode, mada pod patronatom Hazburške monarhije. Oštra zima 1690. donela je preokret – osmanska vojska se konsolidovala, prikupljala municiju, hranu i pojačanje. Nije to bila samo vojna priprema, već i surov plan za odmazdu.
U selima oko Niša i na Kosovu i Metohiji vesti su se prenosile šapatom. Mnogi su te 1688. do 1689. stali uz Habzburgovce, verujući da se oslobođenje konačno približava. Februar je doneo strah koji se širio brzo. Proleće je pokazalo punu snagu preokreta – osmanske trupe, prema procenama oko 60.000 ratnika, krenule su u munjevit napad. Niš je pao u krvavim okršajima, sela su gorela, narod je bežao ili stradao. Smederevo, Golubac, Vidin – gradovi su padali jedan za drugim. Kulminacija je stigla u oktobru – opsada Beograda, eksplozija u austrijskom arsenalu i kapitulacija tvrđave. Sa dimom nad Beogradom ugasila se i nada Srba u brzo oslobođenje.
Stradanje koje je usledilo bilo je ogromno. Odmazde su pogađale civilno stanovništvo, naročito na Kosovu i Metohiji. Sela su spaljivana, ljudi ubijani ili terani u beg. Patrijarh Arsenije III Čarnojević poveo je Veliku seobu – desetine hiljada porodica krenule su na sever, preko Dunava, u habzburške zemlje. Put je bio surov – glad, hladnoća, bolesti i konstantni napadi Osmanlija kojima je narod odolevao. Mnogi su umirali usput, noseći samo najnužnije i uspomene na zavičaj. Ostajala su opustošena ognjišta i prazna polja – predanje pamti i čitave nizove sela koja su ostala bez stanovnika. Njihova ognjišta na Kosovu i Metohiji pod osmanlijama počeli su da naseljavaju Arbanasi i muslimani, a posledice njihovog dolaska i danas oseća srpski narod.
Ovaj februarski početak predodredio je sudbinu krajeva vekovima unapred. Centralna Srbija i Kosovo i Metohija demografski su oslabili, a rat i nasilje ubrzali su velika pomeranja stanovništva. Sa druge strane, izbeglice su naselile Vojvodinu, Srem i Banat. U početku su im Habzburzi dali privilegije (povelje Leopolda I 1690–1691), slobodu vere, određenu samoupravu i pravo na organizovanje života pod okriljem crkve. Kasnije je došlo do obrta sve većih pritisaka, ubistava i hapšenja i odbegli Srbi su tako ušli u još jednu borbu za samostalnost i autonomiju, koja je konačno dobijena 1914. godine. Tako je sever postao važno srpsko uporište iz kojeg je jačala kultura, prosveta i politička ideja.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Februar 1690. bio je prelomna tačka. Jug je privremeno izgubljen u krvi i pepelu, ali je na severu stvoren novi oslonac. U patnji se rodila snaga, a sećanje na taj preokret ostalo je duboko upisano u narodnu istoriju. Srpski narod se podigao iz pepela i proširio granice svojih teritorija.
Piše: Nina Stojanović
