Programiranje danas važi za jednu od najuticajnijih i najplaćenijih profesija. Manje je poznato da je njegov razvoj započeo kao posao namenjen ženama, sa niskim statusom i bez prestiža. Tokom četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka muškarci su ga smatrali monotonim kancelarijskim zadatkom, nedostojnim njihovog vremena.
Prve programerke radile su bez ikakvih uputstava. Žene koje su 1946. godine programirale prvi računar pisale su prvi kod bez jezika i priručnika, oslanjajući se na papirne šeme i sopstvenu logiku. Njihov doprinos ostao je u senci. Mediji su slavili mašinu, ali ne herojine koji su je učinili funkcionalnom.
NASA se u presudnim fazama Apolo misija oslanjala na programerke poznate kao „ljudski računari“. One su ručno izračunavale putanje letelica i obezbeđivale preciznost bez koje misije ne bi bile moguće. U to vreme programiranje je i dalje doživljavano kao ženski posao, zbog čega je ostajalo po strani, daleko od centara odlučivanja i stvarne moći.
Promena dolazi onog trenutka kada softver dobija ekonomsku težinu. Do 1984. godine žene su činile 38% programera u Sjedinjenim Državama. Upravo tada industrija menja pravila. Programiranje dobija status inženjeringa, a kriterijumi zapošljavanja postaju selektivni i pristrasni.
Uvedeni su testovi koji favorizuju muškarce. Prednost dobijaju matematički kursevi dostupni uglavnom njima. Poželjni profili postaju socijalno povučeni i opsesivni. Već sredinom šezdesetih godina, 80% kompanija koristi ovakve testove kao osnov za zapošljavanje.
Kultura dodatno produbljuje jaz. Osamdesetih godina kućni računari reklamiraju se kao igračke za dečake. Računari završavaju u njihovim sobama, dok devojčice ostaju bez ranog iskustva. Danas žene čine svega 28% programera. Udeo je manji nego pre četiri decenije, iako je industrija višestruko porasla. Obrazac je jasan.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Posao je bio ženski dok je bio potcenjen. Sa rastom novca i prestiža, promenila se podela i pristup profesiji. Programiranje je tada prestalo da bude jednako dostupno svima.
Piše: Stefan Bogdanović
