Zamislite Evropu gde se umesto krstova uzdižu minareti, gde bi nad Senom, umesto zvonika Notre-Dame, stajao sultanski stub vlasti, a umesto katedrale Svetog Stefana u Beču ceo trg bi bio obeležen polumesecima. Takva Evropa nije fantazija, ona je bila na ivici da postane stvarnost. Između te senke i kontinenta kakav danas poznajemo stao je jedan narod, ne brojčano velik, ali zavetno neuklonjiv – SRBI. Ne zbog koristi, već zbog časti, reči i večnosti koja se bira.
Na Kosovu polju 1389. godine nisu se sudarile samo dve vojske, sudarile su se dve vizije sveta. Knez Lazar bira Carstvo Nebesko, znajući cenu. Miloš Obilić, tišina pred oluju, ulazi u srce neprijateljskog logora i presuđuje sultanu. Ishod je bio krvav i težak, ali Evropa je dobila ono što joj je najviše trebalo, a to je vreme. Kosovo je zavet da se sloboda brani, čak i kad se zna da put vodi ka žrtvi.
Kod Pločnika 1386.godine srpska vojska razbija je osmansku prethodnicu i srušila plan o brzom padu Balkana. To nije bila samo pobeda oružja, nego opomena – ovde se ne prolazi snagom broja, ovde se prolazi samo ako se sruši čitav narod. A narod koji ne odustaje, ne ruši se.
Na bedemima Beograda 1456. godine kada je Mehmed Osvajač došao da otvori vrata srcu Evrope, tu su rame uz rame stajali Srbi i njihovi saveznici, svi pravoslavni, u jednoj molitvi, jednoj volji da grad ostane stražar kontinenta. I Beograd je izdržao. Evropa je dobila sedamdeset godina predaha, sedamdeset godina svetlosti pre nego što bi talas mraka preplavio sve.
Na Mišaru 1806. godine devet hiljada ustanika, vođeni Karađorđem, porazili su četrdeset hiljada protivnika otomanskog carstva. Nije to bila bitka za teritoriju, nego povratak glasa slobode, povratak vere da narod može da se podigne iz pepela i ponovo digne glavu.
A kod Kumanova 1912. godine posle pet vekova tame, srpska vojska je udarila odlučno i nepovratno. Tu se slomilo carstvo koje je pritiskalo Balkan stoletima. Lanac je napokon bio presečen. Svetlost se vratila.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Pet puta je Srbija stala pred osmansku najezdu i pet puta se narod digao kao živi štit. Danas se udar ne vodi sabljom; neprijatelj ne dolazi sa vojskom, već sa osmehom, ugovorima i pričama o „dobročinstvu“, ulazeći tiho, kulturno, kao da čini dobro. Zato se granice sada brane verom, jezikom i pamćenjem ko smo, jer kad narod zaboravi sebe, onda više nema ni šta da brani.
Piše: Stefan Bogdanović
