Duže od decenije čitaoci „Vesti“ pomažu Mihriji Murić, samohranoj majci iz planinskog sela Stup kod Rožaja, hrabroj, radnoj i upornoj ženi koja je nakon smrti znatno starijeg supruga Abdulaha svoje sinove Enesa i Ernesa prehranjivala i školovala radeći najteže muške poslove, najčešće kao – drvoseča.
Brojne donacije
Da nije bilo brojnih donacija dobrih ljudi i pomoći koja joj je povremeno i godinama stizala sa raznih strana sveta, Mihrija ne bi mogla da preživi „od motorne testere“ koju su joj pre mnogo godina kupili dobrotvori iz sandžačke dijaspore. Zato su joj dobri ljudi slali brašno, namirnice i lekove, plaćali dug za struju, popravljali kuću, oblačili i školovali decu i kupovali kravu, kozu, šporet, frižider, televizor…
Borila se Mihrija junački godinama, oskudevala u mnogo čemu i nije se, kad god bi joj zapretili glad, bolest ili smrzavanje, libila da pozove naše čitaoce i humanitarca Hida Muratovića i zamoli za novu pomoć, uvek skromno i uvek kada nije bilo drugog izlaza.
Od polovine prošle godine od Mihrije više ne stižu apeli za pomoć, retko se obraća i humanitarcu Hidu Muratoviću. Poslednju donaciju dobila je prošlog leta.
– Konačno je i Mihrija bar delimično stala na noge, borila se godinama hrabro i koliko-toliko pobedila nemaštinu i sirotinju. Iako je živela u planinskoj vrleti, gde je teško evro zaraditi, uz pomoć dobrih ljudi uspela je da iškoluje decu. Čim je završio srednju školu, stariji sin Enes otišao je u Nemačku, snalazi se nekako uz pomoć komšija i rođaka, ima za sebe, a stigne da pomogne majci i bratu – kaže Muratović, koji je mnogo godina Mihriji prosleđivao donacije naših čitalaca i pratilaca njegove humanitarne organizacije Ljudske sudbine.
Težak život
– Još živimo teško, ali je mnogo bolje nego ranije. Imam krave, koze i kokoške, a kad je godina berićetna i manji vrt, i hrana nam više nije problem. Snađemo se nekako i za brašno, svetlo i ostalo. Ranije nismo mogli sami, dobri ljudi su nas spasli i uvek ćemo im biti zahvalni – priča Mihrija i ističe da ostaje u svom selu, čak i ako drugi sin ode trbuhom za kruhom, da je njen život i dalje težak, da će joj i ubuduće svaka pomoć biti zlata vredna, ali i da je sve mnogo bolje nego ranije. Osim u čitaoce ‘Vesti’, sve njene nade sada su uprte u njene sinove koje je herojski sama odgajila i izvela na pravi put.
– Sećam se kada su mi pre deset godina, dok sam se u bedi i sirotinji borila za život teško bolesnog supruga Abdulaha, mnogo značili krava i koza koju su nam poslali dobri ljudi iz Australije. Toj za nas najznačajnijoj donaciji prethodio je apel u ‘Vestima’ i poseta humanitarca Hida Muratovića. Dobrotvori su nam potom kupili još jednu kravu, a ja sam od jedne zapatila desetak koza, bila je to prekretnica u našem životu. Hvala beskrajno ‘Vestima’ i svim dobrotvorima koji su nam slali pomoć, Bog neka ih čuva i nagradi njihovu dobrotu – dodaje Mihrija.
Planinska zabit
Mihrija kaže da u planinskoj zabiti nema od čega dinar da zaradi i da će joj i ubuduće seča drva biti jedan od izvora opstanka.
– Berem pečurke, šipurak i kleku kad ih ima. Ni od toga ne može da se preživi, pa će „pila“ i ubuduće biti deo mog života. Dobro je što su deca delimično zbrinuta i na dobrom putu da sami zarađuju. Nadam se da će doći dan kada će i moji sinovi biti u prilici da pomognu drugima u nevolji, baš onako kako su nama pomagali dobrotvori iz celog sveta.
Vreme korone
Skoro dve godine izolacije u vreme korone bio je najteži period za Mihriju i njene sinove. U tim teškim danima i do brašna su teško dolazili, a do lekova još teže. Ako bi im neko iz Srbije ili sveta poslao pomoć teško je do njih dolazila. Pamte dolaske velikog dobrotvora Hida Muratovića i džakove brašna koje im je autobusom slao iz Novog Pazara.
