Mada je tokom NATO agresije, kao vojnik i još golobradi mladić, preživeo pakao na srpsko-albanskoj granici i samo čudom ostao živ, Miloš Jovanović, hrabri ratnik sa Košara, danas teško bolesni i siromašni žitelj zabitog sela Troštice na Goliji, jedva preživljava i stalno strepi hoće li mu još nezavršena kuća, koju su mu pre pet godina izgradili saborci i naši čitaoci, ostati u mraku.
Vratio se u ranama
– Da nije dobrih ljudi, posebno iz dijaspore, ne bih imao ni ovu kuću i stalno bih bio bez svetla, jer ne mogu da platim to malo kilovata koje sa bolesnom sestrom Marinom potrošim. Niko ne haje za to što sam se sa Kosova vratio sav u ranama, što 18 godina nisam imao zdravstvenu knjižicu niti priliku da se lečim i što danas, teško bolestan i jedva pokretan, ne mogu ništa da radim i zaradim. U januaru mi je preminula majka Rosa koja mi je u svoj muci i sirotinji bila velika podrška, izgubila je bitku sa karcinomom – priča sa setom Miloš i dodaje:
– Od opštine, države i Vojske nema vajde. Srećom, ima još dobrih ljudi širom Srbije i sveta koji ne daju da gladujemo i živimo u mraku. Evo, upravo nam je, uoči Zadušnica, stigla donacija od 300 australijskih dolara od dobrotvora Slobodana Nedeljkovića iz Sidneja. Izmirićemo dug za struju i kupićemo brašna. Hvala mu do neba. Bog neka ga čuva. Hvala i drugim dobrotvorima koji su nam pomagali da sagradimo kuću, da se uselimo i da više puta, kad su nam pretili isključenjem, izmirimo dug za struju – ističe Miloš.
Nakon povratka sa Košara, dok je bez mogućnosti da ode lekaru i kupi lekove u trošnom kućerku vidao rane na nagorelim nogama, Miloš se, zbog metaboličkih i hormonalnih poremećaja, sa 80 ugojio na čak 160 kilograma, a i psihički je popustio. Prve ozbiljnije preglede imao je pre četiri godine kada se, nakon tekstova u „Vestima“ i drugim medijima, Vojska konačno smilovala da ga primi na VMA, malo zaleči i konstatuje da je teški invalid. Dobio je potom Miloš socijalnu pomoć od 80 evra (koju samo povremeno prima), ali ne i invalidsku penziju kojoj se nadao, a koju, kako su mu objasnili nadležni, „još nije zaslužio“.
– Eto, za takvu Srbiju sam se ja borio, i ponovo bih, opet za svoj narod. Da nije tog dobrog naroda i svih dobrih ljudi koji mi pomažu možda ne bih ni bio u životu, veliko hvala svima – poručuje Miloš i nada se da i ubuduće neće biti zaboravljen.
Zaboravljeni i bolesni
Nedaleko od Miloševih Troštica, u zabitom podgolijskom selu Pavlje, iz koga su u potrazi za boljim životom gotovo svi otišli, živi usamljeni i teško bolesni starina Miloš Marković koji od imovine poseduje samo trošnu i često hladnu straćaru i nekoliko mačaka. Nemoćan je da bilo šta radi i zaradi za golo preživljavanje. Živi i opstaje samo zahvaljujući ljudskoj dobroti i plemenitim ljudima iz dijaspore koji mu povremeno pošalju novac za hleb, mleko, ogrev, lekove, svetlo…
Već nekoliko meseci Milošu nije stigla nijedna donacija, bio je uplašen i ozbiljno zabrinut. Preživljavao je nekako uz pomoć komšija iz susednih sela koji su mu povremeno donosili hleb i ponešto od namirnica. Da se ponovo obraduje pobrinule su se naše čitateljke Dijana i Silvana Papac iz Melburna u Australiji koje su mu poslale 200 dolara. Reč je o velikim dobrotvorkama koje su pomogle mnogima u ovom kraju, a i Milošu kome su više puta slale donacije koje mu život znače.
– Hvala puno Dijani i Silvani, više puta su mi slale pomoć meni zlata vrednu. Bog im dao sreće i zdravlja. Pozdravite ih i prenesite im moju zahvalnost do neba. Šta bih ja da nije ovako dobrih ljudi, Bogu se molim da i dalje budu uz mene – poručuje ovaj ubogi starina sa padina Golije.
Vredna pomoć (stipendija) od 120 dolara stigla je i maloj Katarini Sinadinović iz Zubinog Potoka na severu Kosova koja, nakon tragične smrti oca Mirka, teško živi sa nezaposlenom majkom Aleksandrom i bratom Lazarom. Stipendiju joj svakog meseca šalje dobrotvor O. V. iz Sidneja koji školuje još nekoliko siromašnih đaka na Kosovu i Metohiji.
Dobri đaci
– Hvala puno na razumevanju i pomoći koja nam mnogo znači. Dobrotvoru iz Sidneja šaljemo veliku zahvalnost, uz obećanje da ćemo brat Laza i ja i ubuduće biti dobri đaci – poručuje Katarina.
Starački dom
Pošto mu je život u zabitom planinskom selu sve teži Miloš bi uskoro mogao otići u jedan starački dom u Kragujevcu, na čemu rade njegove bivše komšije i rođaci. Ako se to desi, naš Humanitarni most će ga i dalje pratiti, a dobri ljudi će mu pomagati.
