Zlehuda sudbina invalida Milana Kojičića (40) iz Beograda, o kome smo nedavno pisali i zabeležili da živi bukvalno od samilosti svojih komšija, u srce je dotakla i našeg vernog čitaoca Živka Jagodića iz Švajcarske. Ne časeći časa, ovaj dobričina uputio je na Milanovu adresu pomoć od 200 evra. Iako su praznici i neradni dani u Srbiji odužili pristizanje ovog dara, Milan ništa manje nije bio zahvalan. Strpljivo je sačekao donaciju i odmah nas obavestio o njenom prispeću, poželevši da se svom dobročinitelju javno zahvali.
– Ne umem sa rečima baš najbolje, ali ova pomoć mi zaista mnogo znači. Hvala Živku do neba. Bar ovog meseca neću morati da brinem da li ću moći da platim račune, a ostaće mi i za hranu. Potrudiću se i da nešto uštedim, kako bi rešio bar nešto u stanu što se mora popraviti – iskreno će Milan Kojičić.
Podsećanja radi, za goleme muke ovog čoveka gotovo nikada ne bismo ni doznali da nije bilo dobrih ljudi iz njegovog okruženja, zabrinutih za njegovu budućnost. Na njihovu molbu, reporteri „Vesti“ zaputili su se kod Milana kako bi „iz prve ruke“ čuli nešto više o njegovim nevoljama, ali i sami se uverili u reči njegovih dobronamernih komšija. Predusretljivi Milan dočekao nas je na ulazu zgrade u Ulici Palmira Toljatija 54, pokazujući nam umrlicu osobe koja mu je bila sve. Na sam pomen majčinog imena, reči mu zastajkuju u grlu. Jasni znaci tuge, nesnalaženja u svakodnevnim aktivnostima, bili su očiti i jasni pri samom ulasku u stan. Njegove muke, zapravo su počele već od samog rođenja, kada je ustanovljeno da neće biti kao i sva druga deca, da neće videti na jedno oko, a samim tim da će ga predrasude pratiti gde god se okrene. Zato je posebno težak životni udarac za ovog mladog čoveka momenat kada je ostao bez majke Desanke, jedinog životnog oslonca da se bori sam sa teškom svakodnevicom, bez posla i ikakvih primanja. Sahranu i sve druge propratne troškove, znajući za njihovu situaciju, podnele su plemenite komšije, za koje Milan ima samo leči hvale. Pomogli su mu u najtežoj životnoj situaciji i sada se trude da ga ne ostave na cedilu. Ipak, stan u kome ovaj nesrećni čovek živi nesumnjivo zahteva ozbiljne popravke, ali i pomoć u održavanju. Raznizan pod, jelka sa ukrasima koja još nije sklonjena, pokvarena veš-mašina i televizor, stvari poređane svuda, više su nego jasan znak da je Milanu pomoć preko potrebna.
– Dobre komšije mi kuvaju i donose hranu svaki dan, jer sam ostao bez ičega. Pripremili su mi i pregršt poklona pred Vaskrs, ali ne mogu da očekujem da reše sve moje probleme – podelio je Milan svoje razmišljanje sa novinarima „Vesti“.
Gubitak majke, sa kojom je delio koru hleba, mnogo mu je teško pao. Kako kaže, najgore mu je kad padne mrak i ostane sam u stanu sa svojim mislima koje više nema sa kim da podeli. Desanka više nije tu da ga zaštiti svojom ljubavlju i brigom, a to se sve poput noževa zariva u njegovo osetljivo srce.
– Svako ima svoju muku i gleda sebe što se kaže i ja to vrlo dobro znam. Zato i ne mogu da očekujem da će komšiluk stalno brinuti o meni, niti da mi mogu pomoći u krupnim stvarima. Prezahvalan sam i za sve što su do sada učinili za mene, znam da je to i zbog majke koja se uvek trudila da bude odlična komšinica. Ipak, ostaje pitanje kako dalje… – skrušeno će Milan Kojičić, kome su zbog pretrpljenog stresa počele da otiču noge.
Svaka pomoć mu je i više nego dobrodošla, a posao možda i najpresudniji, da kako-tako nastavi svoj život bez bojazni da će gladovati i ostati bez krova nad glavom.
Predrasude i diskriminacija
Činjenica je da je Milan zajedno sa majkom živeo od njene skromne penzije koja je iznosila oko 150 evra, a sada nema ni taj prihod.
– Kada nas je zadesila poplava u stanu, nastalu štetu nismo mogli da saniramo. Sve što je u stanu dotrajalo, nismo mogli da popravimo. Ja sam se trudio da nađem bilo kakav posao, ali sve što bih i dobio, nije dugo trajalo. Završio sam školu za slepu i slabovidu decu u Zemunu, a potom i PTT školu. Radio sam povremeno sitne poslove, ali već duže vreme ne mogu ništa da nađem. Svi kažu, ne može on, slabovido je lice. Teško je nositi se sa tim. Neće ljudi da zapošljavaju osobe poput mene, iako mogu da sortiram robu što sam već radio, da radim na kompjuteru ili nešto slično. Predao sam i papire u PIO fondu za porodičnu penziju da je nasledim, čekam to rešenje, ali pitanje je šta će od toga biti. Mama je kupila stan na kredit od vojne banke dok je radila i to je njena jedina zaostavština. Imam krov nad glavom, ali nemam od čega da živim – iskreno će Milan.
Sam na svetu
Milan Kojičić od porodice skoro da nema nikog. Ima samo tetku, maminu sestru koja živi daleko, stara je i bolesna, pa od nje ne može ni da očekuje pomoć.
– Voleo bih kada bih bar mogao da stavim laminat, zamenim polomljeni prozor na terasi, koji su mi polomila deca igrajući se loptom, i okrečim malo prostorije. Sve to mnogo košta i ja sam toga svestan. Nadam se da će se naći neko ko bi mi pomogao da to i ostvarim na bilo koji način, a posao je tu na prvom mestu – kazao je Milan.
Kontakt
Plemeniti čitaoci „Vesti“ koji mogu i žele da pomognu Milanu Kojičiću da reši bar neku muku, mogu stupiti sa njim u kontakt telefonom na broj: +381 62 197 22 99 i u dogovoru sa njim uputiti pomoć. Na usluzi je, kao i uvek, Redakcija „Vesti“.
