Duže od decenije „Vesti“ prate i podržavaju porodicu Svetlane i Darka Jelića s Peštera koji, sa sedmoro dece, žive u malom i siromašnom selu Janturine, „izgubljenom“ u planinskoj zabiti na samoj granici Srbije i Crne Gore.
Kad su se prvi put pojavili na stranicama našeg Humanitarnog mosta, Svetlana i Darko živeli su u oronuloj brvnari bez vode i struje i imali su samo sinove Mića i Miloša. Sada imaju i Marka, Marjana, Mariju, Marijanu i Milicu i mada su im pre dve godine dobri ljudi izgradili novu kuću i uveli struju, i ovaj Vaskrs najmlađi Jelići dočekali su uz svetlo petrolejke. A, useljenje u novi dom, sagrađen nedaleko od dotrajale brvnare, još je pod velikim znakom pitanja.
– Kada nam je u jesen 2019. godine, nakon više tekstova u „Vestima“ i uz brojne molbe i apele humanitarca Hida Muratovića, Elektroprivreda Srbije izgradila novu montažnu kuću, do koje je struja vođena dva i po kilometra, a voda duže od kilometra, mislili smo da su svi naši problemi prošlost i da smo najsrećnija porodica na svetu. Bili smo uvereni da ćemo se brzo useliti i da će nam dobri ljudi, koji nam pomažu duže od decenije, pomoći da se konačno skućimo, da bacimo petrolejku i započnemo jedan ovi i lepši život – priča Svetlana Jelić, majka sedmoro mališana i stub ove porodice:
– Nažalost, stali smo na samom kraju, kad nam je do cilja ostao još samo jedan korak. U novu kuću uspeli smo da ubacimo veš-mašinu i dva kauča, koje su nam donirali dobrotvori iz naše dijaspore i Novog Pazara, za više nismo imali. Nemamo ni sada. Da bismo se uselili i započeli novi život u novoj kući, potrebno nam je bar još 2.000 evra jer moramo da kupimo šporet na drva, šporet na struju, frižider, televizor, sudoperu, sto, stolice i još nekoliko ležajeva. Razmišljali smo da prodamo nešto od stoke, ali smo odustali, jer ne bismo imali od čega da živimo.
Porodica Jelić je veoma skromna, živi polunomadskim životom i, osim za hranu, školu i oblačenje dece, nema druge troškove, ali nema ni prihode, jer osim nešto sira i mleka, koje nema kome da proda, ništa ne proizvodi.
– Kao da nas je Bog zaboravio i osudio da živimo u mraku i da naši mališani domaće zadatke pišu uz svetlo sveće i lampe. Ipak, bolje je nego ranije. Sinovi povremeno odu do nove kuće, napune telefon, a nekad, kad je toplo, i prespavaju, i to je veliki pomak – priča Darko Jelić.
Ističe da je porodici Jelić i korona dodatno otežala život.
– Nikuda ne idemo, niti nam ko dolazi, potpuno smo izolovani od ostatka sveta. Nemamo ni televizor da bismo pogledali vesti. Naša deca još ne znaju šta je crtani film, a Mićo i Miloš su završili osmi razred i ostali su u selu jer nismo mogli dalje da ih školujemo. Ništa dobro ih ovde ne očekuje. Zahvalni smo državi za kuću i struju, hvala puno EPS-u i direktoru Miloradu Grčiću, koji je i lično dolazio da nas obiđe, hvala svim čitaocima „Vesti“, hvala humanitarcu Hidu Muratoviću, hvala svima koji nas još nisu zaboravili. Nadamo se da će se, uprkos koroni i svim problemima s kojima se suočava naša dijaspora, pojaviti dobri ljudi koji će nam pomoći da se konačno uselimo i budemo srećni – dodaje Darko Jelić.
Još se nadaju u dobre ljude
Porodica Jelić živi u zabiti gde se mešaju srpski i crnogorski signali mobilnih operatera. Ponekad telefonskog signala uopšte nema, pa su danima i mesecima odsečeni od ostalog sveta, ipak, retki dobrotvori uspeju da ih dobiju i saslušaju njihove nevolje. Jedan poziv iz Nemačke nedavno im je dao nadu, nažalost, dobrotvor se više nije javio. Svetlana, Darko i njihova deca još se nadaju i još veruju da će im neko ipak promeniti život.
Bogu iza leđa
Selo Janturine pripada Mesnoj zajednici Bare, od Sjenice je udaljeno 40 kilometara, nema škole, ni prodavnice. Jelići u blizini nemaju ni komšije, pa kad napadaju veliki snegovi Darko decu do škole u udaljenim selu Crvsko prebacuje na konjima. To što godinama nisu imali struju „kriva“ je i činjenica da im se kuća i „ranč“ nalaze baš na liniji koja razdvaja Srbiju i Crnu Goru. Da ne bi bilo „međudržavnih problema“, EPS je odlučio da im malo dalje, na teritoriji Srbije, sagradi novu kuću koju još ne koriste jer, kako kažu, ne mogu da žive samo u četiri zida.
