Svaki dan borba za opstanak

Iz meseca u mesec plemenita B. G. iz Adelejda ne odustaje od svoje humane misije da nekoga od ugroženih ljudi u otadžbini pomogne. Tako i proteklog meseca posredstvom redakcije „Vesti“ iz Sidneja, poslala pomoć za pojedine štićenike Humanitarnog mosta. Tačnije, izdvojila je po 200 dolara samohranu majku Snježanu Plavšić Đurović iz Mahovljana kraj Laktaša, ali usamljenu i bolesnu penzionerku iz Šapca, Radu Simić.

Razgalila srce

Obe donacije stigle su na zadate adrese i razgalile srca onih koji su je primili, posebno imajući u vidu činjenicu da ih iako udaljena hiljadama kilometara B. G. iz Adelejda ne zaboravlja i da ih kad god može obraduje. Prema rečima hrabre i teško bolesne Snježane i ovaj dar doneo je mali predah od nevolja sa kojima se svakodnevno bori i suočava.

– Svaki naš dan je borba za opstanak. Istina je da nama nema ko da pomogne osim dobrih ljudi, a živeti od tuđe milostinje nije nešto što bismo ikome poželeli. Zato hvala do neba toj dobroj gospođi iz Australije, neka je Bog čuva. Ovako dobri ljudi su naša jedina snaga i sigurnost u ovim preteškim vremenima, koja za Gregora i mene predstavljaju poseban vid iskušenja, jer kad je čovek bolestan sve je stostruko teže. Od ove pomoći odmah ću dokupiti lekove, ogrev i hranu, to nam je najvažnije – poručuje Snježana, koja zbog sinovljeve i svoje bolesti ne radi već duže od 11 godina.

Čuvaju se od korone

Kao što smo već pisali, ova nesrećna majka pored karcinoma materice ima još 12 oboljenja, među kojima i cističnu fibrozu pluća i tešku osteoporozu, jer je posle nekoliko operacija, hemioterapija i zračenja dobila nekoliko hroničnih bolesti. Sin Gregor rođen je s retkom vrstom tumora jetre, zbog čega mora da boravi u skoro sterilnim uslovima. Gorak usud dodatno pritiskaju nemaština i nemogućnost da se sami izbore sa svim što je pred njima.

– Jedina naša sreća u ovom trenutku jeste što smo uspeli da se sačuvamo od korone, ali činjenica je da moramo da se čuvamo i od drugih običnih virusa koji takođe mogu biti kobni po nas dvoje. Da me sada uhvati bilo kakav virus, nisam sigurna da bih preživela, toliko je ozbiljno naše stanje, a nemamo nikoga – gorko će Snježana.

Slabo se kreće

Imajući u vidu da Snježani Plavšić Đurović i njenom sinu Gregoru skoro i ne stiže bilo kakva druga podrška, kao što je doskoro bio slučaj, više je nego jasno koliko im je dragocena pomoć čitalaca „Vesti“.

– Nama su uvek potrebni lekovi, ali isto tako i nužni da bismo opstali. Prošle godine zbog teške osteoporoze, jer su mi odstranjeni hormoni, pukla mi je kost na nozi. Dodavši na to da sam zbog kortikosteroida za samo dva meseca dobila 20 kilograma, sada se i slabije krećem. Sve mi je teže. Zato ne mogu a da ne zahvalim i svim drugim dobrim ljudima koji su nas održali – kaže Snježana.

I dalje na rehabilitaciji

I u više nego skromnom domu Rade Simić iz Šapca odavno samo bolest, tuga, usamljenost i nemaština vladaju, pa je i ova novčana podrška iz Adelejda za Radu stigla u pravom trenutku.

– Mnogo mi znači ova pomoć da imam za najosnovnije. Još više me obraduje saznanje da neko tako daleko skoro stalno misli na mene i pomaže mi da se izborim sa oskudicom, a sada i novim zdravstvenim boljkama. Pored svega što me snašlo (karcinom bešike, diskurs hernija, osteoporoza, slomljena noga) imala sam i moždani udar. Hitno sam prevezena u Beograd u bolnicu. Čim sam se malo oporavila, hteli su da me pošalju kući zbog korone, zbog čega me je uhvatila velika panika, jer mi je desna ruka potpuno oduzeta. Na veliku sreću, rekli su mi da imam pravo da budem na rehabilitaciji u Slankamenu, gde sam provela više od mesec dana i još sam tu, a to mi je velika sigurnost da mi se još nešto loše neće desiti – ispričala nam je Rada, dodavši da je jedina sreća u nesreći to što nije životno ugrožena.

U vrtlogu nesreće

Istina, umesto da uživa u penzionerskim danima, Rada Simić i dalje živi u potpunoj nemaštini, često ne znajući kako će pregurati dan u socijalnom stanu koji je dobila od grada, za koji stanarina iznosi 3.600 dinara (oko 30 evra). Njena penzija koju je zaradila radeći u fudbalskom klubu Mačva iznosi svega 15.000 dinara (oko 125 evra). Kada joj od toga odbiju dugovanja za grejanje i vodu, preostane joj samo 2.500 dinara (20 evra) mesečno. Od toga, ne bi mogao niko da preživi. Dodatnu muku joj predstavljaju dugovi za dugogodišnje lečenje od karcinoma bešike, zbog čega nikako da izađe iz vrtloga nesreće.