U zabitom selu Vučinići, udaljenom od Novog Pazara oko 30 kilometara, u trošnoj kućici sa zemljanim podom, bez vode i kupatila, letnji raspust radno provodi Nikola Matković, đak pešak i jedan od najboljih učenika novopazarske gimnazije.
Siromašnom odlikašu društvo prave otac Slavomir i majka Jevrosima, oboje ozbiljno bolesni, koji u zabitom selu na padinama Golije preživljavaju prikupljajući po okolnim šumama pečurke i druge „darove prirode“. Ovoga leta nisu imali mnogo sreće, jer lisičarki i vrganja veoma malo, a slabo je rodila i kleka.
Susret na pola puta
Da se Nikola, dugogodišnji štićenik Humanitarnog mosta „Vesti“, ipak dobro pripremi za školu i polazak u drugi razred novopazarske gimnazije, pobrinuli su se naši čitaoci iz daleke Australije, koji su siromašnom mladiću i njegovim roditeljima poslali 1.000 dolara. Vrednu donaciju (u dinarskoj protivvrednosti) Nikoli i njegovom ocu Slavomiru, uručili smo na pola puta između Novog Pazara i Vučinića. Da bi se sreli oni su morali da kroz šumu prevale pet kilometara. Istom tom šumom Nikola je pešačio osam godina, sve dok u selu Osaonica nije završio osnovnu školu. I danas, pre nego što se ukrca na autobus Sjenica – Novi Pazar, svakodnevno prepešači 10 kilometara. Obično u školu pođe ujutru, a vrati se kasno popodne. Iako kući dođe iscrpljen, a zimi često i prehlađen, Nikola ne zna za drugu ocenu osim – petice. Posebno ga interesuju informacione tehnologije, a želja mu je da upiše neki fakultet iz ove oblasti i da jednoga dana postane profesor ili inženjer.
– Donacija nam je stigla u pravom trenutku, petnaest dana pre početka školske godine, kada nam je novac najpotrebniji. Verovatno su dobrotvori želeli da mi pomognu da se pripremim za školu. Deo ću potrošiti za knjige i školski pribor, nešto za odeću i obuću, a deo ću čuvati za autobusku kartu. Moram pomoći i roditeljima da kupe lekove, brašno i druge namirnice i plate struju. Da nije povremenih donacija dobrih ljudi iz naše dijaspore, koji nam pomažu od početka mog školovanja, ne znam kako bismo uopšte preživljavali. Kupili su nam i kravu, nekoliko koza, meni lap-top, radni sto i mnogo knjiga. Hvala do neba donatorima iz Australije, odužiću im se peticama i dobrim učenjem. Želim im sve najbolje u životu! – poručuje Nikola.
Borba za golo preživljavanje
Kuća u kojoj ovaj vredni mladić živi sa roditeljima je mala i potpuno oronula. Prokišnjava i zimi je veoma hladna. Otac Slavomir i majka Jevrosima, oboje lošijeg zdravlja, nisu u stanju da je poprave i utople, a kamoli da uvedu vodu i izgrade kupatilo.
– Voleo bih da imam bolji dom i da se okupam u svom kupatilu. Možda će se to desiti u budućnosti, kad završim fakultet i počnem da radim, a sada teško, jer se borimo za golo preživljavanje i za neku ozbiljniju investiciju nemamo novca – ističe Nikola, opet uz neizmernu zahvalnost donatorima iz Australije.
Genijalac bio i ostao
Nikola je posebno inteligentno dete. Upija sve što pročita i čuje, pa na neke časove uopšte ne mora da ide. Još dok je bio osnovac niko od nastavnika nije mogao da ga pobedi u šahu, a osim matematike i kompjutera mnogo voli i biologiju, jedno vreme sakupljao je retke biljke i želeo da bude profesor biologije.
Više za pešačenje nego za „nastavu na daljinu“
Mada se sprema za školu i dugo pešačenje, Nikola još nije siguran da li će školska godina početi na vreme i da li će se možda ići na nastavu „na daljinu“.
– Iako imam lap-top i znam sve da radim na kompjuteru, ne bih voleo učenje kod kuće, jer u mom selu nema interneta, slab je i TV-signal, a često smo i bez struje. Baš brinem, jer ne mogu da se konsultujem sa mojim profesorima i drugim đacima, pa sam radije za naporno pešačenje i časove u školi – dodaje Nikola.
Uz Nikolu već devet godina
Nikolu Matkovića upoznali smo pre devet godina, dok je sa ocem Slavomirom i majkom Jevrosimom jedva preživljavao u trošnom kućerku na obodu zabitog podgolijskog sela. Naša priča o mališanu koji čeka da kokoška snese jaje da mu majka spremi doručak, da bi posle do škole u Osaonici pešačio u mokrim opancima, ganula je tada mnoge naše čitaoce, pa je i pomoć stizala sa svih strana. Od tada Nikola više nije gladan, u školu odlazi u udobnoj obući i odeći i ređa samo petice.
