10. februara 1837. godine, preminuo je Aleksandar Sergejevič Puškin, najveći ruski i jedan od značajnijih svetskih književnih klasika. Život ovog genija, oca ruskog realizma i liričara neprolaznih dela, ugašen je od rane zadobijene u dvoboju, u 37. godini, ostavljajući za sobom neizbrisiv trag u svetskoj književnosti.
Puškin je bio začetnik realizma u ruskoj prozi i liričar čija dela i danas inspirišu. Među njegovim remek-delima izdvajaju se „Evgenije Onjegin“, „Boris Godunov“, „Pikova dama“ i „Kapetanova kći“. Distancirao se od romantičarske književnosti Zapada, pišući narodnim jezikom i mešajući satiru, romantiku i dramu u jedinstven stil.
Rođen u obrazovanoj aristokratskoj porodici, Puškin je imao neobično poreklo. Njegov pradeda po majci bio je Ibrahim Petrovič Hanibal, crni Etiopljanin kojeg je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski, a potom ga poklonio ruskom caru Petru Velikom. Ova veza sa srpskom istorijom dodatno oslikava širinu Puškinovog nasleđa.
Zbog revolucionarnih pesama proterivan je u egzil u južnu, pa potom u severnu Rusiju. Njegovo pismo s pozitivnim stavom prema ateizmu takođe je doprinelo proterivanju. Puškin je bio i strastveni kockar. Jednom je čak kao ulog za bridž koristio rukopis „Evgenija Onjegina“, srećom ga je sačuvao.
Finansijska situacija, delom zbog rashoda supruge Natalije Gončarove, dovela ga je do izazova. Konačno, 1837. godine, u odbranu časti svoje supruge, izazvao je na dvoboj Žorža D’Antesa. Dvoboj se odigrao 8. februara, a D’Antesov hitac pogodio je Puškina u stomak. Iako je uspeo da opali i okrzne D’Antesa, rana je bila fatalna. Nakon dva dana borbe, 10. februara, uz reči „Životu je kraj… nešto me pritiska“, Puškin je izdahnuo.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ironija sudbine je htela da, uprkos svom grandioznom književnom nasleđu i popularnosti, ovaj „najveći“ pesnik bude sahranjen bez ceremonije, u tajnosti. Ruska vlada, u strahu od nereda zbog njegovih liberalnih uverenja, naredila je diskretan prevoz kovčega, u kolima natovarenim senom. Njegova tragična smrt i sahrana ostaju svedočanstvo vremena, ali i paradoks da je najslobodniji duh carstva morao tajno da bude ispraćen na večni počinak.
Piše: Petar Nikolajev
