Od malih nogu šesnaestogodišnji Nikola Matković, đak pešak iz zabitog sela Vučinići na padinama Golije, štićenik je Humanitarnog mosta „Vesti“. Sada je jedan od najboljih učenika novopazarske gimnazije. Trenutno je, zbog opasnosti od korona virusa, u svom selu sa ocem Slavomirom i majkom Jevrosimom.
Uz pomoć naših čitalaca sa raznih strana sveta, Nikola je uspeo da, uprkos sirotinji u kojoj živi i svakodnevnom dugom pešačenju, sa odličnim uspehom bez ijedne četvorke završi osmogodišnju školu u selu Osaonica na pola puta između Sjenice i Novog Pazara. Potom je nastavio školovanje u novopazarskoj gimnaziji, do koje dolazi autobusom, kad ima novca da plati kartu, ili pešice, kad između pešačenja i doručka izabere – doručak.
Posetili smo ga ovih dana zajedno sa humanitarcem Hidom Muratovićem da bi mu uručili donaciju od 100 evra anonimne čitateljke „Vesti“ iz Švedske, i odeću, obuću i namirnice Muratovićeve humanitarne organizacije Ljudske sudbine takođe u vrednosti 100 evra.
-Žao mi je što škola ne radi i što ćemo verovatno još dugo biti na prinudnom raspustu. Mada su mi čitaoci „Vesti“ još davno kupili laptop, a i moja specijalnost su informacione tehnologije, nisam u stanju da pratim nastavu na daljinu, jer nemam televizor, niti internet. Daleko je moje selo od Novog Pazara, a od televizora i interneta nam je uvek bilo preče da kupimo hranu i lekove – priča Nikola i ističe da se navikao na muku i nemaštinu.
– Moji roditelji su bolesni i nemaju nikakva primanja. Bude dana kada u kući nemamo ni kilogram brašna. Da nije bilo čitalaca „Vesti“ i njihovih donacija, ko zna da li bih uopšte išao u školu i šta bi bilo sa nama. Evo, i ova donacija nam je stigla u pravom trenutku, kad smo u kući bili bez igde ičega, baš kao što su nam stizale i ranije donacije. Između ostalog, dobri ljudi su nam kupili kravu, šporet, meni kompjuter i radni sto, puno knjiga, odeće i obuće. Hvala im do neba. Nemam drugog načina da im se odužim osim da, kao i do sada, dobro učim, da budem najbolji u školi, da jednoga dana postanem inženjer i budem u prilici da i ja pomažem drugim ljudima u nevolji – dodaje ovaj mali genijalac koji i u gimnaziji ređa samo petice i daleko odskače od svoje generacije.
Kao i drugi đaci kojima učenje nije problem, Nikola jedva čeka da Srbija pobedi opasni virus, da prestane vanredno stanje i da škole ponovo prorade.
– Već sam se uželeo učionice, profesora i mojih drugova. Željan sam i novih znanja. Dok sve ovo ne prođe, ostaje mi samo knjiga koja mi je u ovim danima izolacije jedini i najbolji drug. Pošto škola i biblioteka u gradu ne rade, knjige pozajmljujem od nastavnika u matičnoj školi u Osaonici, komšija i drugova – dodaje ovaj odlikaš i naglašava da mu je najveća želja da njegovi roditelji sakupe novac za popravku krova na kući, patošenje i izgradnju kupatila.
– Kupatilo mi je najveća želja. Ne znam da li će mi se uskoro ostvariti. Kako god da bude, na meni je da učim i da se borim, a bolji dana moraju doći, pre ili kasnije – ističe na rastanku Nikola.
Golija i dalje pod snegom
Dok smo se pešice probijali do Nikolinog sela, padao je sneg koji se i ovih dana beli na Goliji i potplaninskim selima, pa se sve moralo nositi na leđima. To Muratoviću i drugim ljudima iz fondacije Ljudske sudbine nije bio nikakav problem, jer su navikli da pomažu drugima u još zabitijm selima. I Nikola je navikao, još kao dete, da sam pešači kroz šumu i da se na putu sreće i sa vukovima i divljim svinjama.
