I dalje bez svetla u muci i bespuću

Tek kada je sneg na Pešteru počeo intenzivnije da se topi i kada su putevi postali koliko-toliko prohodni, reporter „Vesti“ i humanitarac iz Novog Pazara, Hido Muratović uspeli su, zahvaljujući dobrom terenskom vozilu, da se u selu Crvsko, na granici Srbije i Crne Gore i na pola puta do još zavejanog zaseoka Janturine, sretnu sa Darkom Jelićem (50). Tačnije, „domaćinom“ i „mučenikom“ koji sa suprugom Svetlanom (42), sinovima Mićom (16), Milošem (14), Markom (10), Marjanom (6) i jednoipogodišnjim ćerkama bliznakinjama Marijom i Marijanom još živi u pešterskom bespuću – bez vode i struje.

Uprkos svim našim akcijama, dugogodišnjim molbama nadležnima da im uvedu struju i pomoći naših čitalaca, osmočlana porodica Jelić još živi u mraku.

– Znao sam da nećete moći do Janturina. Sneg je još veliki, a ima i leda, pa sam vam ovako na konju pošao u susret. Biće ovo i prilika da se u prodavnici u Crvskom, u koju nisam dolazio od početka decembra, snabdem najosnovnijim namirnicama – rekao nam je Darko pri našem susretu, a potom dodao:

– Težak je život u ovoj pustinji. Smenjuju se snegovi, mrazevi i vetrovi, a mi se uz sveću i petrolejku borimo da opstanemo na ovoj vetrometini i na našem kućnom pragu. Ne znam još koliko ćemo izdržati. Žilavi smo Pešterci, ali ipak na izmaku snage.
Tim rečima nam se jadao Darko dok smo mu uručivali donacije od 100 evra i 50 američkih dolara.

Evre mu je poslao Safet Orovčanin, poreklom sa Peštera, koji živi u Nemačkoj, a dolare Igor Stojanović, rodom iz Kosovske Mitrovice, dve decenije žitelj Amerike.

– Nismo mi baš neka sirotinja da nemamo za hranu. Radimo, imamo stoke i borimo se koliko možemo. Svetlo i voda su naše nevolje koje nikako ne možemo da rešimo. Naši mališani još uče i pišu domaće zadatke uz svetlo petrolejke, ne znaju šta je kompjuter i televizor, a supruga Svetlana sve mora (kad na konju uspemo da donesemo čistu vodu) da opere rukama. Zato svaki dinar ili evro čuvamo za struju. Još se nadamo da nećemo večno živeti u mraku – kaže Darko.
Moli nas i da prenesemo neizmernu zahvalnost dobrotvorima Safetu i Igoru.

– Kad god se sretnem sa Jelićima duša me zaboli. Pošteni i vredni ljudi, a mučenici. Dve decenije se bavim humanitarnim radom. Sa dobrim ljudima i čitaocima „Vesti“ izgradili smo više od stotinu kuća za sirote i bolesne, pomogli smo hiljadama nevoljnika, samo Jelićima još ne uspevamo da uvedemo svetlo. Sve zbog maćehinskog odnosa države Srbije i opštine Sjenica prema svojim građanima. Gde još u 21. veku deca rastu uz sveću i petrolejku? – pita se humanitarac Hido Muratović.

Objašnjava da „osvetljavanje“ Jelića košta između pet i 10.000 evra i da ne može da se realizuje bez dozvole i učešća opštine Sjenica i Elektrodistribucije Srbije koje, iz nekog razloga, to neće da urade.

– Nećemo odustati sve dok sijalica ne zasija i u njihovom domu. Borićemo se, rešićemo i ovu nevolju – naglašava Muratović.
Istina, porodica Jelić još čuva 2.000 evra koje su im za elektrifikaciju poslali dobri ljudi iz Australije i nekoliko evropskih zemalja. Spremni su da Elektrodistribuciji „pomognu“ sa ovom ili još većom sumom (prodali bi stoku) samo da dobiju struju.

Prvi put gledao utakmicu

Najstariji Darkov i Svetlanin sin Mićo, koji je završio osmi razred i nije nastavio dalje školovanje, kaže da od rođenja mašta o sijalici i da je još nije dočekao. Prvi put je nedavno kod druga u selu Bare gledao utakmicu i sve dotad nije znao šta su Zvezda i Partizan.
– Šta da radimo po mrklom mraku, kad ni knjigu ne možeš da čitaš. Polegamo još u šest uveče, a noć nikad da prođe. Konji su nam jedine „igračke“ – žali se ovaj mališan.

Nije zaboravljena ni Anđela

Nekoliko naših čitalaca pomoglo je i Anđeli Stanić (16), učenici Tehničke škole u Novom Pazaru. Od našeg saradnika i velikog donatora Mirsada – Miska Rebronje, Anđela je dobila 50 evra za naočare i još toliko za obuću. Naš čitalac Darko iz Minhena preko Hida Muratovića poslao je njenoj porodici namirnice u vrednosti 50 evra. Krajem prošle godine Anđelinoj porodici čitaoci „Vesti“ su kupili šporet, a ovom nekadašnjem đaku pešaku lap-top.

Pošto više nije mogla da pešači iz udaljenog sela Nuša do Lukara i dalje do Novog Pazara, Anđela se sa ocem Manojlom, čistačem novopazarskih ulica i nezaposlenom majkom Ljiljom doselila u Novi Pazar, gde su iznajmili stan za koji jedva plaćaju kiriju, pa im je svaka pomoć dobrih ljudi dragocena.

[su_note note_color=“#ececec“ text_color=“#000000″ radius=“1″]POZIV DONATORIMA: [su_spacer] Ako želite da se uključite u neku od akcija HUMANITARNOG MOSTA, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara HUMANITARNOG MOSTA na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.[/su_note]