Sirotinja je, mnogi u to veruju, kao neka nasledna bolest koja se prenosi s kolena na koleno. Ako su sirotinja bili pradeda, deda i otac, gotovo da je pravilo da će siromašne biti i naredne generacije, a u konkretnom slučaju šestočlana porodica Milana Čubrića iz sela Grab na planini Jelici. I gotovo da nema, ili su retki oni koji su uspeli da pobede ovu „bolest“, koja nanosi bol i telu i duši.
Međutim, i za humanost se može reći da se prenosi s kolena na koleno, o čemu svakodnevno svedoče slučajevi opisani na stranicama Humanitarnog mosta „Vesti“.
Zahvaljujući dobrim ljudima iz celog sveta, šestočlanoj porodici Čubrić koja živi usred šume u drvenom vajatu starom preko 100 godina bez ikakvih uslova za život, danas je mnogo bolje i nadaju se još boljem, jer sada, nakon pisanja „Vesti“, ali i zahvaljujući obećanju Milivoja Dolovića, predsednika opštine Lučani, sve su bliži danu kada će se useliti u novu kuću, nadaju se Čubrići.
Ipak, za sada je od najveće pomoći novac koji stiže od naših ljudi u svetu.
Nisu sami
Srećan je Milan Čubrić, čovek o kome u selu govore sa poštovanjem zbog njegove čestitosti i velike brige koju nosi na svojim leđima, kada oko sebe okupi decu. Ali, sreća mu je ovih dana još veća od kada mu je nakon pisanja „Vesti“ počela da pristiže pomoć od naših humanih ljudi koji žive u dijaspori.
– Naravno da se danas osećam nekako drugačije, nekako sigurnije kada znam da u mojoj sirotinji i mojim problemima nisam sam. Od srca se zahvaljujem porodici Janković iz Zapadnog Sidneja od kojih sam ranije dobio 200 dolara i Mariji Golubović iz Švajcarske koja nam je poslala 290 švajcarskih franaka. Još 100 dolara sam dobio iz Republike Srpske, od gospodina Čurića 100 evra, Dragan Bogdanović i Boško Toprek iz Frankfurta su poslali ukupno 100 evra, od Anđele Đurović iz Melburna 100 dolara, od gospodina Škorića poštar mi je doneo 14.000 dinara, pa opet od gospođe Marije iz Švajcarske 200 franaka – navodi Milan.
Očekuje nove posete
– Ni to nije sve. Gospođa Ksenija Naumović iz Ciriha nam je poslala pun paket garderobe, a mnogi su me zvali i najavili da će nas u vreme predstojećih praznika posetiti. Svima se od srca zahvaljujem u svoje i u ime moje supruge i dece. Poručujem im da sam deo novca potrošio vodeći decu kod lekara i raznorazne lekarske kontrole u Čačak, Kragujevac i Beograd. Ono para što je preostalo čuvam za izgradnju kuće koja neće biti velika, ali će biti pristojna za život i sazdana od humanosti dobrih ljudi. Ja ne umem da pronađem prave reči da se kako dolikuje zahvalim svim plemenitim ljudima koji nam pomažu, ali dobro znam koliko ih poštujem i koliko sam im zahvalan!
Uz siromaštvo kubure sa zdravljem
– Vajat u kojem živim sa suprugom Slavicom, sinom Čedom i ćerkama Sanjom, Majom i Marijom napravio je još moj pradeda i od tada u njemu nije ništa dograđivano, jer se nema od čega. Mesto gde živimo jeste lepo, kao u bajci, ali osim lepote prirode, u svemu drugom oskudevamo. Uz nemaštinu, kao po pravilu, kao kod svih siromaha, u kući caruju bolesti. Supruga i najstarija ćerka boluju od epilepsije, zbog čega moram uvek da sam u blizini kuće. Sin Čeda, iako je beba, ima problema sa vidom, a i druga deca boluju. A kako i ne bi kada živimo u ovakvim uslovima. I ja imam zdravstvenih problema, jer sam u životu mnogo radio u šumi, ali i dalje radim koliko mogu kako bih prehranio porodicu. No, pored svih muka i problema sebe ne smatram nesrećnim čovekom, jer me svaka boljka prođe kad uveče vidim decu – kaže Milan Čubrić, koji je tek na nagovor nastavnika njegove dece Miloša prihvatio da o svojoj muci i sirotinji razgovara sa novinarima.
