Nedavno nam je stiglo pismo: „Čuli smo da čitaoci „Vesti“ pomažu sirotinji na Pešteru i širom Srbije, da su mnogima u ovom kraju kupili krave, ovce i koze ili sagradili kuće. Molimo vas da dođete u naše selo Bačije kod Sjenice, da vidite koliko teško živi porodica Nuradina Papića i pozovete sve dobre ljude širom sveta da pomognu našim komšijama.“
Ovo je deo pisma koje je grupa žitelja Bačija nedavno poslala dopisništvu „Vesti“ sa molbom da pomognemo siromašnom Nuradinu Papiću (37) i njegovoj teško bolesnoj supruzi Ameli (33). Oboje žive od simbolične socijalne pomoći i u trošnom kućerku bez struje, vode i kupatila, starom skoro stotinu godina i jedva prehranjuju svoje ćerke Samru (13), Amru (12) i Anesu (9) odlične učenice osnovne škole u susednom selu Vapa.
– Znaju naše komšije kako živimo i koliko se mučimo. Mnogo nam pomažu da se izborimo sa svim nedaćama koje nas prate. Da njih i njihove pomoći nije bilo, ko zna kako bismo do sada preživeli – priča nam domaćin Nuradin Papić.
Naglašava i da nadniči po ceo dan (kad ima posla), da radi i najteže fizičke poslove, ali da ni to nije dovoljno da svojoj porodici obezbedi redovnu ishranu, toplu sobu, kupatilo i struju…
– Leti se ponešto i zaradi, a zimi mesecima nema posla, niti šanse da mesečno zaradim i 50 evra. Ove jeseni smo morali da prodamo poslednju kozu i ovcu da bi Samru, Amru i Anesu spremili za školu. Delimično smo ih obukli i obuli i kupili im knjige i školski pribor, ali smo ostali bez mleka i mlečnih proizvoda, što nam i te kako otežava prehranjivanje. Bude dana kada deca u školu krenu gladna ili ponesu bajat hleb. Duša me boli zbog njih, pametne su i dobri đaci, a od rođenja se pate, valjda je sudbina tako htela – žali se Nuradin.
Dok priča sa našim reporterima pokazuje prozore na oronuloj brvnari koje je, pošto nije mogao da kupi staklo, morao da zatvara kartonom, stiroporom i daskama.
– Deca cvokoću po celu noć, jer sobičak u kome svi spavamo nikako ne možemo da zagrejemo. Imamo samo jedan kauč i pomoćni ležaj, pa često, da bi deci koliko toliko ugodili, supruga i ja spavamo na podu. Još nismo obezbedili ogrev, kako će tek biti kada na Pešteru zahladni ne smem ni da pomislim. Da nevolja bude još veća, supruga Amela često pada u depresiju i ima ozbiljnih psihičkih problema, što je posledica postporođajnog sindroma. Skoro devet godina, od rođenja najmlađe Anese, ona je na lekovima koje često ne možemo da kupimo, pa moramo da se pozajmljujemo i snalazimo na razne načine – dodaje Nuradin.
Zahvaljuje se i komšijama što brinu o njima i što su se u ime njegove porodice obratili dobrim ljudima za pomoć.
– Hvala komšijama što se interesuju za nas i što žele da nam pomognu, uvek su nam pomagali, Bog neka im da sve što požele. Nama bi mnogo značila jedna soba sa kupatilom, ne mora da bude velika, samo da je topla i da deca u njoj mogu da uče i pišu domaće zadatke, a noću spavaju bez straha da će se prehladiti i razboleti što im se prošlih zima često dešavalo. Voleli bismo da nabavimo novi šporet, jer nam postojeći zbog dotrajalosti dimi. Hoće da nas poguši i slabo greje i peče. Mnogo bi nam značila i bar dva kauča ili slična ležaja sa toplom posteljinom. Deca bi se mnogo obradovala novim jaknama i čizmama, a ja bih bila presrećna kada bismo uspeli bar deo svega toga da nabavimo – priča Amela Papić i nada se da će nakon teksta u „Vestima“, sunce bar malo ogrejati i njenu porodicu.
Dečje želje
– Čitamo u knjigama i novinama koje dobijamo u školi, a videle smo i kod naših komšija, gde povremeno pogledamo televizor, kako žive druga deca u Sjenici, širom Srbije i u inostranstvu. Mi nemamo televizor, ni kompjuter, niti kupatilo. Mama nas kupa u metalnom koritu i uvek se trudi da u školu odemo čiste i lepo obučene. Mnogo bismo volele da imamo bar jedan svoj sto i stolicu, gde bismo mogle da pišemo domaće zadatke. Isto tako da se istuširamo u svom kupatilu i da nam je posle toplo. Nadamo se da će nam dobri ljudi pomoći da bar malo promenimo život – ističe 12-godišnja Amra, Nuradinova i Amelina srednja ćerka.
Idem odmah!
O nevoljama porodice Papić obavešten je i humanitarac iz Novog Pazara i naš dugogodišnji saradnik Hido Muratović koji nam je, kad je čuo kako žive Nuradin, Amela i njihove ćerke kratko rekao: „Idem odmah u Bačije, a poneću im i prvu pomoć u najosnovnijim namirnicama, odeći, obući i lekovima. Za kasnije – videćemo.“
