U tri srpske svetinje – manastiri Sveti Roman kod Đunisa, Tumane i Kumanica – vernici iz godine u godinu traže utehu, nadu i kako svedoče, pomoć u trenucima kada im je najteže. Ova mesta privlače na hiljade ljudi: neko dolazi zbog bolesti, neko zbog porodičnih briga, neko samo da pronađe mir.
Manastir Sveti Roman u šumovitoj dolini Južne Morave, važi za jednu od najstarijih srpskih svetinja. Vernici ovde posebno dolaze pred mošti Svetog Romana Đuniškog, moleći se za ozdravljenje i olakšanje teških životnih tereta. U svedočenjima se često pominje pomoć ljudima koji prolaze kroz duševne krize i teskobu uz reči da su u manastir došli „slomljeni“, a izašli „lakši“ i ohrabreni. Monasi i posetioci naglašavaju da su molitva i postojan duhovni ritam ono što mnoge podigne.
Manastir Tumane, nadomak Golupca poslednjih godina postao je jedno od najposećenijih mesta molitve u Srbiji. Vernici se ovde poklanjaju moštima Svetog Zosima i Svetog Jakova Tumanskog. Posebno su česta svedočenja parova koji dolaze zbog problema sa potomstvom, uz molitvu i pomazivanje uljem iz kandila. Priče o bračnim parovima koji su posle dugog čekanja, dobili decu, prenose se „od usta do usta“, ali posetioci ističu i nešto što je svima zajedničko u Tumanima nalaze mir, nadu i snagu da izdrže.
Manastir Kumanica uz reku Lim, na prostoru između Srbije i Crne Gore u narodu je poznat kao mesto gde se po svedočenjima, dešavaju iznenadna isceljenja. Predanje beleži i priče o ljudima drugih veroispovesti koji su ovde tražili pomoć. Jedno od najčešće pominjanih svedočenja je priča o devojci iz Bijelog Polja koja je nakon noći provedene u molitvi, prohodala. Zbog takvih kazivanja, Kumanicu pojedini nazivaju i „srpskim Ostrogom“.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Sveti Roman, Tumane i Kumanica i danas podsećaju na isto, da vera i molitva mnogima daju oslonac onda kada strah i briga prete da prevagnu. Za one koji dolaze, ova mesta nisu samo spomenici prošlosti, već žive svetinje u kojima kako kažu, nada ponovo dobija lice.
Piše: Nina Stojanović
