Slika, crta, svira, peva, a nema ni za koru hleba

Preživljava od svojih rukotvorina: Kire Radenkov

 

– Sva je sreća što u momentu kada je plafon pao nije bilo nikog. Sin, ćerka, unuka i ja smo do kupatila morali kroz dvorište, a sada smo potpuno bez njega. Umivamo se i peremo u lavoru, kao u srednjem veku. Očajan sam! Deca me sa zebnjom i nevericom gledaju, očekuju da to nekako rešim, a ja nemam novca ni za dve osnovne boje, kako bih nešto nacrtao, a kamoli za renoviranje kupatila. Zvao sam gazdu stana. On kaže da je to moj problem i da ni on nema novca za popravku. Unučica Atina, već nekoliko dana samo plače. Uplašila se jadna i osetila našu nervozu, pošto nemamo nikakvo rešenje, niti ideju kako da rešimo problem. Pokušao sam da peskom i cementom, koji sam pozajmio od komšije, malo popravim stvar. Međutim, plafon je toliko star i trošan, da sve samo otpada i ne postoji način da se malo zagladi… A to mora da se uradi, jer se, ipak, tu kupa naša mala devojčica – ističe Kire Radenkov kroz plač, vidno uznemiren.
 

Ovaj 62-godišnji umetnik, bez posla i bilo kakvih stalnih izvora prihoda iz Zrenjanina, u jednosobnom trošnom stanu živi sa 20-godišnjim sinom Aleksandrom, ćerkom Kristinom (23) i šestogodišnjom unukom Atinom, koju je njegova ćerka dobila u vanbračnoj zajednici sa čovekom koji ih je napustio.

Mada su reporteri "Vesti" u stančiću, koji se nalazi u prizemlju stare i oronule kuće u ulici dr Zorana Kamenkovića, zatekli i ostale ukućane, niko osim Kire nije želeo da se slika ili govori.

– Razumite moju decu. Veoma su ponosni i ne žele da ova naša životna priča zazvuči kao bilo kakvo prosjačenje i traženje milostinje. A činjenica je da mnogo teško živimo i da niko od nas troje nema ni dinar stalnih prihoda. Samim tim, pomoć nam neophodna, bilo kakva… Slobodno mogu da kažem da jedva preživljavamo i sastavljamo kraj s krajem. Da bih prehranio porodicu, kada su mi već, bez ikakvog obrazloženja, uručili otkaz u banci gde sam radio kao portir, svirao sam gitaru po kafanama i crtao portrete i karikature poznatih, ali i manje poznatih sugrađana. Imam na hiljade takvih radova jer meni da nešto naslikam ili nacrtam nikada nije predstavljalo problem. A to što nisam otišao na likovnu akademiju, to je zbog toga što su moji roditelji bili siromašni i nisu imali novca da me školuju. Verovao sam u sebe, kist i četkicu, kao i olovku za crtanje koju nikada nisam bacio iz ruke… – priča Kire, koga je supruga Elvira, bez reči pozdrava, napustila 2006. i otišla u nepoznatom pravcu.

Dok nam pokazuje stari smederevac, koji loži na trunke i grančice, koje skuplja po ulici, trošno kupatilo bez grejanja i sobu u kojoj svi ukućani žive, zastaju mu reči u grlu teške i bolne, jer se našao u bezizlaznoj situaciji, koju sam ne može da reši.
– Sin Aleksandar je jedno vreme radio na benzinskoj pumpi, ali je trenutno bez posla, baš kao i Kristina, koja vodi računa o ćerkici Atini. Ja sam taj koji i kuva, ali i nabavlja namirnice za jelo. Uglavnom, to su jeftine salame i ostalo, ali takva je situacija. Sad više nema posla ni u kafani. Omatorio sam i ne sviram, a u socijalnim službama, jednostavno nemaju sluha za moj problem. O mogućnosti da negde dobijem posao odavno sam i prestao da razmišljam. Za ovaj "luksuz" ovde koji vidite, plaćam kiriju 70 evra, a zimus kada je bio onaj sneg i vetar, pao nam je deo plafona. Ne mogu da kažem, gazda je korektan čovek i ima razumevanja, sačeka me za kiriju, ali sad već strahujem. Zaista nemam odakle, kao ni mogućnosti da negde stvorim novac – rekao je Kire Radenkov razočarano.