Borio se lavovski celog života i bez dlake na jeziku, čak i u dubokoj starosti, ali njegove apele niko nije hteo da čuje. Iako po prostranstvu ogromna i prebogata prirodnim i rudnim bogatstvima, Rogozna je ostala bez asfaltnog puta, prodavnice, autobusa, ambulante…
– Nije počela ni eksploatacija ogromnih rezervi rude bakra, srebra i zlata u koju je Kamenko polagao velike nade. Dece gotovo da više nema na Rogozni, škole se zatvaraju, u Rajetiću nastavu pohađaju samo četiri đaka, retki mladići i devojke beže iz bespuća i siromaštva – kaže Živko Ilić, Kamenkov sin koji ga je nasledio u Mesnoj kancelariji Rajetići.
BeznađeMi smo doživeli ekonomski genocid, zbog bespuća, siromaštva i bede, čak 90 odsto stanovništva moralo je da se odseli u centralnu Srbiju, u selima na Rogozni ostali su starci, rekao nam je nedavno Kamenko, poslednji put apelujući na nadležne, prevashodno u Beogradu, da učine nešto za spas Rogozne. Slične nevolje muče još stotine starih na Goliji i Pešteru o kojima Srbija ne brine, pa prepušteni sudbini neki u beznađu sebi i život prekrate. |
Kamenkova borba za Rogoznu bila je povod da naša čitateljka i dobrotvorka Rajka Tarlać iz Sidneja s prijateljem sveštenikom pošalje "Vestima" 200 AUD sa željom da ih Kamenko uruči nekome od najsiromašnijih žitelja ove planine. Nažalost, smrt je bila brža: dok je novac putovao ka Rogozni, Kamenko je otišao na onaj, nadamo se, bolji svet. U dogovoru sa darodavcima, novac ćemo uručiti starici, 80-godišnjoj Miljojki Aksentijević iz sela Žunjevići o kojoj smo, na Kamenkov predlog, napravili priču za Humanitarni most "Vesti".
U kolibi oblepljenoj blatom koju može da oduva malo jači vetar, sa jednim sobičkom, i imovinom koju čine kovani šporet, dotrajali metalni krevet, nekoliko izrabljenih ćebadi, dve ovce i tri kokoške, u devetu deceniju života uskoro će ući Miljojka, najsiromašniji žitelj Žunjevića, najsiromašnijeg sela na Rogozni, najsiromašnijoj od svih planina u Srbiji. I mada je snaga polako izdaju, a i ne čuje baš najbolje, Miljojka se, uprkos sirotinji, bori da poživi što duže i da se njeno ognjište ne ugasi. Ova starica nije imala sreće u životu: udala se na drugoj strani planine, u opštinu Zvečan, nije imala poroda, a kada je muž preminuo, odlučila je da se vrati u Žunjeviće i da sama proživi ostatak života.
– Zaspiš sam, probudiš se sam, zimi čujem i kurjake oko kuće, i nije mi baš svejedno jer do prvog komšije ima kilometar, ponekad pričam sama sa sobom da se okuražim i da ne poludim, a najviše se obradujem kad navrati neko od rođaka ili komšija, često mi donesu nešto od hrane, voće ili sok – priča Miljojka i naglašava da joj ipak najviše nedostaje televizor. – Imala sam jedan koji je pre nekoliko godina izgoreo i ne može da se popravi, od tada sam lišena jedine razonode kojom sam prekraćivala duge noći i dane – kaže Miljojka koja bi se silno obradovala i nekom polovnom, a još očuvanom televizoru.
– Dok budem mogla da hodam i sama da muzem ovce, biće mleka i sira, a posle, bog sam zna: bojim se, završiću kao mnogo staraca na Rogozni, koje nije imao ko ni da sahrani – kaže Miljojka s gorčinom i strahom.
– Obećavali su neki ljudi da će mi pomoći da nabavim televizor, ali su zaboravili na obećanja. Ne mogu ni sebe da prehranim, a kamoli da ga kupim. Televizor bi mi sigurno produžio život bar za koju godinu – veruje Miljojka i objašnjava da nema nikakva primanja i da jedva uspeva da plati struju koju potroši jedna sijalica u njenom domu.
Iako ne ide lekaru, baka je još spremna da radi i zaradi. Nažalost, na opusteloj planini gde su svi sirotinja za nju nema posla. Ipak, Miljojka ne sedi. "Još dobro vidim i mogu da predem i pletem, ko god donese vunu, ja mu ispletem džemper, čarape, za uzvrat dobijem kafu, šećer, zejtin, pirinač…"
