Beč je 1814. godine postao centar kulturnog prevrata objavljivanjem „Male prostonarodne slavenoserbske pesmarice“ Vuka Stefanovića Karadžića. Nastalo delo je po prvi put evropskoj javnosti približilo autentični duh srpske narodne poezije.
Dolazak u Beč 1813. godine, nakon sloma Prvog srpskog ustanka, bio je sudbonosan za Karadžićev rad. Presudnu ulogu odigrao je susret sa Jernejem Kopitarom, tadašnjim cenzorom za slovenske knjige, koji je odmah prepoznao neprocenjivu vrednost narodnog pevanja. Pod Kopitarovim uticajem, Vuk je počeo da zapisuje pesme sačuvane u sećanju iz Tršića, ali i one koje je slušao od izbeglica okupljenih u okolini carskog grada.
U zbirci se našlo oko stotinu lirskih i svega osam epskih pesama, uključujući i one o Kosovskom boju. Naslovni pomen „slavenoserbskog“ jezika ostao je u senci smelog iskoraka– knjiga je pisana narodnim govorom, što je tada bio potez visokog rizika. Upravo je ta jezička hrabrost pokrenula lavinu rasprava o reformi, dokazujući da vrhunska umetnost ne pripada samo elitama, već izvire direktno iz naroda.
Posebna vrednost pesmarice ogleda se i u Vukovom uvodnom tekstu, gde navodi da pesme objavljuje iz straha da bi, u ratnim razaranjima i seobama, mogle nestati i biti zaboravljene. Knjiga od oko 120 strana time dobija i arhivski značaj. Upravo taj skromni poduhvat postao je ulaznica srpske kulture u evropski intelektualni prostor. Danas su rana izdanja dostupna i u digitalnom obliku, između ostalog kroz fondove Matica srpska, što potvrđuje trajni značaj dela koje je promenilo tok književne i jezičke istorije.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Pored same zbirke, Vuk je te 1814. godine u Beču objavio i prvu gramatiku narodnog jezika, poznatu kao „Pismenica serbskoga jezika“. Njegov rad brzo je privukao pažnju evropskih intelektualaca. Čak je i veliki Johan Volfgang Gete bio opčinjen lepotom srpske narodne poezije, što je Vukovom radu dalo najviši međunarodni legitimitet tog vremena.
Piše: Stefan Bogdanović
