Bio čovek mali pekar ili veliki državnik, istu dilemu o dobru i zlu mora razrešiti. Ali kada se ta dilema nađe pred patrijarhom u doba svetskog rata, odluka postaje sudbina celog naroda. Gavrilo Dožić (1881–1950), 41. patrijarh srpski, bio je svedok Balkanskih ratova, oba svetska rata i dolaska komunizma. Kroz sva ta iskušenja vodila ga je jedna misao: sa narodom ostati, pa šta bude narodu, neka bude i njemu. „Taj narod bi s pravom mogao da se pita šta će mu onaj koji ga je napustio“, govorio je odbijajući da beži pred okupatorima.
Rođen u Donjoj Morači, u blizini čuvenog manastira, kao Đorđe Dožić-Medenica, duhovni put ga je vodio od Atine i Hilandara do Pećke patrijaršije. Sa svega trideset godina postao je mitropolit raško-prizrenski. Njegova ruka obnavljala je Pećku patrijaršiju i Njegoševu kapelu na Lovćenu, ali najveći ispit zrelosti došao je sa izborom za patrijarha 1938. godine, u predvečerje globalnog sukoba.
Dožić je bio jasan: sa zlom se ne pregovara. Kada je 1941. godine pitanje pristupa Trojnom paktu podelilo državu, patrijarh je knezu Pavlu oštro poručio: „Šta bi naši mrtvi danas rekli iz grobova na ovo naše savezništvo sa ubicama njihovim?“ Za njega, to nije bila politika, već pitanje morala i opstanka duše naroda. Njegov govor 27. marta, u kojem je povezao kosovski zavet sa otporom tiraniji, vajar Ivan Meštrović nazvao je „ubojitijim oružjem od svih nemačkih topova“.
Cena takvog stava bila je strašna. Hitler ga je označio kao ličnog neprijatelja. Uhapšen je, zatvaran, i na kraju odveden u zloglasni logor Dahau, postavši jedini evropski crkveni poglavar zatočen u nacističkom logoru.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Iz zarobljeništva se vratio 1946. godine u zemlju koja više nije bila ista. Zatekao je razrušene hramove, ubijene episkope i novu, komunističku vlast koja je progonila Crkvu. Ipak, ni tada nije ćutao, hrabro pišući Titu o stradanju vernika. Upokojio se 1950. godine, ostavivši nam u amanet reči iz svojih Memoara koje i danas odzvanjaju: „Moral mora da ostane visok u svim iskušenjima, bez koga ne može ni biti sutra pobede.“
Piše: Petar Nikolajev
