Švajcarska, simbol uređenosti i jednakih šansi, polako uvodi model u kojem obrazovanje prestaje da bude pravo, a postaje privilegija. Pod izgovorom budžetskih rupa i budućih federalnih rezova, univerziteti dižu školarine i bez ustručavanja prebacuju teret krize na studente.
Poskupljenja koja stupaju na snagu od 2027. godine služe kao savršen alibi. Kantonima će biti uskraćeno 120 miliona franaka godišnje, a federalnim politehnikama dodatnih 78 miliona. Rešenje nije reforma sistema, već najlakši potez – poskupljenje studiranja. Posledice su već vidljive. Fakulteti u Cirihu i Lozani još od 2025. godine naplaćuju stranim studentima čak 2.190 franaka po semestru, tri puta više nego ranije.
Ni ostali ne zaostaju. Univerzitet u Sent Galenu podiže cene za 7%, a međunarodni studenti prelaze granicu od 3.300 po semestru. Univerzitet USI učvršćuje već visoke školarine od 2.000 do 4.000 franaka, jasno potvrđujući da je pristup znanju rezervisan pre svega za one koji mogu da priušte.
Upozorenja dolaze i iz akademske zajednice. Swissuniversities otvoreno poručuje da ovakav trend udara direktno na ustavno načelo obrazovanja zasnovanog na znanju, a ne na platežnoj moći. Bez ozbiljne reforme sistema stipendija, povećanja školarina znače selekciju po novčaniku, ne po sposobnostima.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Za razliku od tog pristupa, u Srbiji se poslednjih godina insistira na ublažavanju finansijkog pritiska na studente. Država ne podiže barijere, već vraća deo novca onima koji studije plaćaju iz sopstvenog džepa. Samo za školsku 2024/2025. godinu skoro 50.000 samofinansirajućih studenata dobilo je povraćaj 50% uplaćene školarine. Ministarstvo prosvete nastavilo je isplate i krajem godine, uz produženje rokova kako niko ne bi ostao uskraćen zbog administrativnih kašnjenja. Razlika je jasna. Jedan sistem zatvara vrata i naplaćuje znanje sve skuplje. Drugi sistem obrazovanje tretira kao javni interes, uz konkretne mere koje smanjuju finansijski teret i potvrđuju da pristup studijama ne sme zavisiti isključivo od platežne moći studenata i njihovih porodica.
Piše: Stefan Bogdanović
