Odlazak u tuđinu često nosi nadu da će život biti lakši, ali godine provedene među nepoznatim ljudima uče koliko je važan osećaj pripadnosti. To iskustvo Jelena Radelić iz Beograda deli za portal Vesti Online, nakon deset godina provedenih u Nemačkoj.
„Otišla sam da bi se vratila“, kaže Jelena. „Nikada nisam osetila da pripadam tom svetu.“ Sa 19 godina krenula je u Frankfurt, prateći porodicu koja je tada započela novi život, iako se sa tom odlukom nije složila.
Tokom proleća 2016 roditelji su saopštili da se nakon školske godine svi sele u Nemačku, a Jelena i njene sestre dugo su se nadale da će se plan možda promeniti. Sestra Saška čak je pokušala da pronađe način da ostanu u Srbiji. „Mislila da bi je ponavljanje godine zadržalo ovde i počela da ređa sve jedinice“. Plan je ubrzo pao u vodu, jer je majka jasno stavila do znanja da odlazak nije pod znakom pitanja.
Nakon selidbe, Jelena se snašla bez većih problema. Jezik je naučila brzo, posao našla još brže. „Sve je išlo kako treba“, ističe. „Ali jednostavno nisam osećala da tu pripadam.“ Koliko god da je svakodnevica bila uređena, stalno je imala utisak da je tamo samo u prolazu. „Taj stan nikad nisam mogla da nazovem kućom, kuća je bila samo jedna – u Srbiji“
Jelena nije odmah mogla da se vrati u otadžbinu. Ostala je da pomogne sestri oko škole i da bude uz porodicu u važnim trenucima. „Morala sam da budem tu uz njih“, priseća se. I dok je vreme prolazilo, želja da se vrati u Beograd postajala je sve jača, dok konačno nije shvatila da povratak više ne može da odlaže.
Konačno, prilika se pojavila u leto 2024. kada je firma u kojoj je radila u Nemačkoj bankrotirala. „Rekla sam porodici da idem na more sa drugaricom sedam dana, ali povratnu kartu za Nemačku nisam ni uzela“, priseća se. „Na mojoj karti nije pisalo Frankfurt nego Beograd.“
Jelena danas radi za jednu stranu kompaniju u Srbiji, a sve što je naučila u Nemačkoj – posebno jezik – svakodnevno koristi u svom poslu. „Sve te godine provedene tamo nisu bile uzaludne. Znanje, iskustvo, organizacija, sve mi pomaže da obavljam svoj posao bolje, ali radim ovde, gde sam oduvek želela – u svojoj zemlji“, ističe naša povratnica.
Svima koji žive u dijaspori poručuje da ne odlažu povratak. „Ne čekajte savršen trenutak, jer on možda nikad neće doći. Vratite se, shvatićete koliko vam znači porodica, prijatelji i mesto gde zaista pripadate.“
Piše: Stefan Bogdanović
