Da li ste ikada stajali iza kase, nosili tacnu u restoranu ili radili bilo koji posao u austrijskoj uslužnoj delatnosti i osetili da morate prećutati ono što vam stoji na vrhu jezika? Ne zato što nemate šta da kažete, već zato što jezik kojim biste se obratili svom sunarodniku navodno nije poželjan.
Sve češće se u austrijskim firmama pojavljuje nepisano, a ponekad i sasvim zvanično pravilo – engleski može, srpski ne sme.
Zašto je engleski prihvatljiv, a srpski nije?
Da bismo razumeli ovaj fenomen, moramo priznati – jezik nikada nije samo sredstvo komunikacije. On je pitanje moći, statusa i identiteta, pa i deo političke slike koja se neprekidno menja. Engleski u Austriji važi za neutralan jezik. Ko ga govori deluje profesionalno, međunarodno, prilagodljivo. Srpski, kao i drugi balkanski jezici, i dalje nosi etiketu migracija, ratnih sećanja, gastarbajterskog stereotipa i podozrivosti koja tinja još od devedesetih, bez obzira na to koliko se životna realnost u međuvremenu promenila.
Zato se dešava da konobar bez problema pozdravi gosta iz Amerike sa „How are you“ , dok se isto to ne smatra primerenim kada sunarodniku poželiš nešto što zvuči lično, toplo ili jednostavno naše. U takvom trenutku srpski postaje nepoželjan, neprofesionalan, pa čak i rizik po radnu atmosferu.
U praksi to izgleda ovako- zaposleni u prodavnicama, restoranima, fabrikama i call centrima sve češće čuju da pred mušterijama ne bi trebalo da govore srpski, da smeju koristiti samo engleski ili nemački kako se niko ne bi osećao isključeno ili smatrao da ga neko ogovara. Iako se ovo obrazlaže brigom za transparentnost, zanimljivo je da se ovakva ograničenja gotovo uvek odnose na srpski, turski i arapski jezik, dok engleski, francuski ili italijanski prolaze bez ikakvog pitanja. To onda više nije pravilo nego selekcija, a selekcija je uvek politička.
Psihološka cena takvog pritiska je jasna svakome ko radi sa ljudima. Nema ničeg prirodnijeg od toga da se nekome obratiš svojim jezikom. Žargon, akcenat, dijalekt, sve što nas čini onim što jesmo, iznenada se premešta u prostor zabrane. To ne utiče samo na način govora već i na osećaj pripadanja. Kada ne smeš da kažeš izvoli nego moraš „please“, ti se prilagođavaš. Kada počneš da razmišljaš na drugom jeziku zato što tako treba, a ne zato što tako želiš, onda jezik postaje crta koja deli posao od identiteta.
Da li se buniti ili prilagoditi? Nema lakog odgovora. Austrija ima pravo da traži službeni jezik komunikacije na radnom mestu. To jeste deo profesionalnih standarda i deo integracije. Ali kada se zabrana odnosi samo na određene jezike, onda to više nije integracija, već diskriminacija upakovana u administrativnu logiku.
Ako engleski može zato što je globalan, onda bi srpski trebalo da može zato što je ljudski. Austrija traži radnu snagu iz inostranstva, ali je često gura da se odrekne dela sebe.
U suštini, problem nije jezik nego odnos prema njemu. Niko ne traži da srpski bude zvanični jezik austrijskih poslodavaca. Ali zabrana komunikacije među sopstvenim sunarodnicima ne može biti prikazana kao integracija. To je kulturni pritisak koji pogađa ljude, ne strukture.
Zato se vredi zapitati – poštovati pravila zemlje u kojoj živimo, naravno. Ali da li je cena toga da prigušimo ono što jesmo? To ne bi smelo da bude prihvatljivo. Narod ne nestaje kada izgubi teritoriju nego kada mu utišaju jezik.
Piše: mr Jasmina Dragutinović
