Plesačka i pevačka zvezda Žozefina Bejker, rođena 1906. godine u Sent Luisu, bila je jedna od prvih crnih svetskih ikona dvadesetog veka. Potekla iz siromaštva, preko njujorških scena stigla je do Pariza, gde je osvojila publiku hrabro humoristčkim koreografijama i nastupima , ali politički nabijenim provokacijama. Francuzi su je zvali „Crna Venera“ i „Crni biser“, a za vreme Drugog svetskog rata stala je na stranu otpora, prenoseći poruke za francusku obaveštajnu službu. Posle rata postala je aktivna u borbi protiv rasizma i usvojila dvanaestoro dece različitih rasa, verujući da tako gradi „svetsku porodicu“.
U Beograd je prvi put stigla 1. aprila 1929. godine. Voz iz Evrope dočekala je masa radoznalih Beograđana, novine beleže da su ljudi ulazili u vagone samo da bi je videli izbliza. Smestila se u hotel „Ekscelzior“, gde je davala intervjue i iznenadila domaćine komentarom o „malim jagnjićima i prasićima“ koje je videla kroz prozor voza, ne shvatajući da su deo naše svakodnevice, a ne cirkusa.
Nastup u Narodnom pozorištu bio je događaj sezone. U scenski svedenom kostimu od žutog pojasa, banane i perja, Bejkerova je donela Pariz usred Beograda. Kritičari su zapisali da je njen ples bio istovremeno komičan, erotičan i tužan, jer je podsjećao na položaj crne žene koja zabavlja bele salone.
Na kraju karijere, kao UNICEF-ova ambasadorka, ponovo je posećivala Jugoslaviju, pa i naš glavni grad, ovoga puta kao priznata humanitarka.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Žozefina Bejker danas je važna ne kao „zabavljačica“, već kao figura koja je kroz scenu rušila rasne i rodne barijere, ratovala za Francusku i javno govorila protiv rasizma. Njen beogradski boravak 1929. godine pokazao je grad željan evropskog sjaja, koji ju je dočekao s oduševljenjem, ali je u njoj video pre svega senzaciju. Upravo u toj razlici između pogleda publike i njenog stvarnog angažmana leži razlog što je Bejkerova danas posmatrana kao ikona građanske hrabrosti, a ne samo kabaretska zvezda.
Piše: Nina Stojanović
